Непрепознавање лица је честа појава

Када неко погледа познато лице, потребно је мање од пола секунде да његов мозак усклади нос, очи, уста, браду и образе са идентитетом. Тај инстинкт налик супермоћи се дешава тако да никада не размишљамо о томе као о неком посебном дару. Ипак, немају сви ту моћ. Неки људи се целог живота боре са стањем познатим као развојна просопагнозија, у којој позната лица изгледају непознато, или лица странаца изгледају запањујуће препознатљива.

Процена је, пише Science alert, да између 2 и 2,5 одсто светске популације има неки облик овог когнитивног поремећаја. Када је у питању појам непрепознавања лица, више од половине оних који мисле да су рођени са овим стањем не испуњавају најчешће дијагностичке стандарде. Ови блажи случајеви нису обухваћени истраживањем.

Када су истраживачи са Харварда дали разне тестове и упитнике о препознавању лица за више од 3.100 одраслих учесника пронашли су групу људи који су постигли прилично лоше резултате. У зависности од тога које су дијагностичке границе коришћене аутори су открили да се стање кретало од преваленције од 0,13 одсто па све до 5,42 одсто.

Данас су најчешћи дијагностички стандарди прилично строги, обично укључују комбинацију самопроцена и објективних тестова, а налази сугеришу да отприлике 10 милиона Американаца имају овај синдром у мањој или већој мери.

„Ово је важно на неколико нивоа. Прво, већина истраживача је користила престроге дијагностичке критеријуме и многим појединцима са значајним проблемима препознавања лица у свакодневном животу погрешно је речено да немају просопагнозију. Ако научници који раде на непрепознавању лица олабаве ове параметре, више људи који се боре са препознавањем могло би да потражи решења и трикове који ће им помоћи да идентификују лица. И све док су ови блажи случајеви укључени заједно са тежим случајевима у истраживање, чини се да они значајно не разводњавају укупан број пацијената. Ово пружа подршку развојној просопагнозији која постоји на континууму, а не представља дискретну групу“, објашњава психијатар Џозеф ДеГутис са Харварда.

Према научницима са Харварда, они који проучавају развојно слепило од сада би требало да користе две стандардизоване границе за поремећаје, једну за тешке случајеве и једну за благе случајеве.