Проблеми здравства

Велики и бољи људи политике и бизниса добро су повезани с великим и бољим лекарима. Своје проблеме успешно решавају. А неко као што сам ја дође у ординацију у осам часова ујутру, како му је заказано, и чека до пола два да га прозову. Онда оде приватно код истог лекара, плати и приме га одмах.

Лекари нису надљуди. Сви имају особине исте као и сви ми. За медицину су се одлучили из разних разлога, па има и оних који су заиста филантропи.

Светска и наша медицина су много напредовале, постижу велике резултате. Да ме није докторка опште праксе лепо примила и да ме специјалисти кардиологије нису добро збринули, данас не бих писао ове редове. То су велике заслуге данашњег здравства, које свакако може боље. Прошло је седам година откако сам имао инфаркт. Лекарски прегледи су детаљни, али нико ми не проверава крвне судове, а ту је било зачепљење. Хирург једне приватне болнице у Београду саветовао ме је да се обратим васкуларном хирургу.

Добио сам упут и отишао код специјалисте у панчевачку болницу. Била је среда. Рекли су ми да се не заказује, већ да дођем у петак до пола осам. Дошао сам и од осталих пацијената сазнао да лекар не долази пре девет. Стар сам и имам болесна колена. Ходник испред ординације је узан, има једну столичицу, па пацијенти снуждено стоје уза зид. Мало даље има чекаоница, али разглас не ради. Нехумано, личило ми је на неке сцене из Другог светског рата. Васкуларни хирург ми је на крају рекао да упут за снимање крвних судова не даје он.

Да ли то неко види? Наравно да види. А да ли га је брига? Па није, јер се све врти око лекара који су свима потребни, па неће да им се замерају. А на прегледе само „упадају”: рођаци, пријатељи, колеге, „хитни случајеви”...

Новој министарки здравља честитао сам на избору. Верујем у њене добре намере, али не верујем да ће моћи да уради много. Предложио сам формирање здравствене полиције која ће контролисати поштовање заказаних термина. То би на тај или сличан начин лако могло да се реши, ако постоји добра воља.

Лекарима се не може забранити допунски рад, али се могу увести друге мере, нпр. да се то спроводи тачно по одредбама закона и да се, а то би било најважније, приватним лекарима дозволи одређена делатност само ако имају стално запосленог одговарајуће квалификације. Иначе, уопште, па и на партијским састанцима, треба расправљати о здравству. Неспорно је да постоје непотизам и протекционизам.

Много је добро познатих проблема које треба расветлити (како нпр. објаснити да један наглуви пацијент слушни апарат плати 70.000 дин, а други, кинески – 2.000 динара). Нова министарка је агилна, стручна и поштена, зато сам јој се и обратио. Ипак, проблеме здравства неће моћи да реши сама.

Његослав Вукотић,

Панчево