Страх је куга овог света

С једне стране, имамо искуство короне у ових задњих пар година, која неодољиво подсећа на ситуацију у „Беснилу” Борислава Пекића: кад се у роману говори о карантину, полицијском часу, вакцинацији, ношењу маски, забрани окупљања, избегавању међусобног контакта. То су ствари које сви ми имамо у свом непосредном животном искуству, каже за „Политику” драматург и писац Федор Шили, који је са редитељем Борисом Лијешевићем поново укрстио своју позоришну поетику. У Народном позоришту у Сомбору овај награђивани тандем истрајава на представи „Беснило” по роману Борислава Пекића. Сценограф је Марија Калабић, костимограф Биљана Гргур, музику потписује Давид Клем, сценски покрет Ива Ђукић, лектор је Дејан Средојевић.

Пекићеве јунаке тумаче: Александар Ристоски, Ана Рудакијевић, Биљана Кескеновић, Драгана Шуша, Ивана В. Јовановић, Немања Бакић, Никола Кнежевић, Нинослав Ђорђевић, Саша Торлаковић, Срђан Алексић, Бранислав Јерковић, Ксенија Митровић, Марко Марковић, Стефан Бероња. Премијера „Беснила” је заказана за 10. март.

„Година је 1981. Место: лондонски Међународни аеродром ’Хитроу’. Стециште и раскршће хиљаду нација и раса, хиљада и хиљада личних драма и трагедија…” Зашто сте изабрали баш „Беснило” за своје ново сценско читање?

Оно што ми је било најинспиративније и најзанимљивије јесте у којој мери свет који Пекић описује наликује на данашњи свет. Без обзира на то што су се спољашње околности у значајној мери измениле – пад комунизма у источној Европи, распад Совјетског Савеза, технолошки развој који би свету из 1981, кад је роман писан, вероватно изгледао научнофантастични. Ако би се радња догађала данас, свакако бисмо морали размишљати како би интернет, мобилни телефони, лаптопи, скајп, вајбер... утицали на радњу. Упркос свим тим разликама, још увек се бавимо истим питањима којима се и „Беснило” бави. Односи Русије и Запада, Израела и Палестине, питање етике у односу на научне експерименте, морална оправданост еутаназије, страх од нуклеарног рата, све је то и данас актуелно у политичком и друштвеном животу. Пекићев Хитроу служи као слика света у малом, и видимо да се тај свет суштински не мења.

Рад на драматизацији „Беснила” без сумње је врло захтеван ангажман. Како је текао овај ваш рад?

Процес стварања драматизације „Беснила” у основи је текао као и све друге драматизације које сам радио. Увек се руководим истим принципом, а то је да се дефинише шта је основна радња, да се нађе драмска суштина књиге, и да се то прилагоди позоришном језику и реалности театарског стварања. Кад пишете драму, водите рачуна и о неким, хајдемо рећи, баналним чињеницама о позоришту. Да би ваљало имати 10 ликова, а не 250, или да у принципу није добра идеја имати монолог од 28 страна. Кад књигу претварате у драму, користите исту логику. Да не можете имати сцену кад ће авион слетети на аеродромску писту, или да ћете тешко у „Рату и миру” ставити 100.000 статиста на сцену да одиграју битку код Аустерлица, па се морате служити другим, стилизованим средствима да такве догађаје прикажете или опишете. Морам рећи да ме забавља ако могу, као у „Рату и миру”, да напишем дидаскалију која каже „На огромном пољу 80.000 војника се постројавају у колоне – коњица, артиљерија и пешадија”, али то ипак чиним са свешћу да ће то или бити прочитано, или да ће напросто служити редитељу и глумцима да имају потребан контекст, у којим се конкретним околностима одређена сцена догађа.

Пекићев стил је прилично захтеван за читање. Какве разговоре сте водили, интимно са Пекићем?

Пекић „Беснило” дефинише као роман. И он то, у неком основном смислу, и јесте. То је хорор прича, трилер – нешто налик романима Стивена Кинга, на пример – али истовремено Пекић иде и дубље од тога, отвара разне теме које се, како у раду на драматизацији, тако и тренутно на пробама, показују врло занимљивим и провокативним, питања морала, етике, света у којем живимо... Нарочити изазов драматизације „Беснила” лежи у покушају да се, што је могуће више, такве ствари задрже, да се та дубља питања која нам Пекић поставља не изгубе. Било би лако драматизацију свести на причу о беснилу на Аеродрому „Хитроу”, и то би било тачно у неком најосновнијем смислу саме радње романа, али тиме би се ипак промашила суштина онога о чему Пекић пише.

Борислав Пекић, политички дисидент, написао је свој роман 1981. године, две године пре вашег рођења. Какво вам је заправо ово Пекићево искуство?

 Оно што ми се учинило најважнијим у „Беснилу” је прича о страху. Да цитирам Пекића: „Немај страха. Страх је болест од које потичу све друге. Равнодушност, мржња, злоба. Грамзивост и сујета. Неповерљивост и сумња. Страх је куга овог света. Сви се боје сваког. Сви се плаше свачег. Због тога се завлаче у рупе и умиру свако за себе. Због тога се не помажу кад их нападне беснило. Зато је толико њих помрло без утехе.” Нисам сигуран да имам нешто посебно паметно да додам на те речи, али ту мисао, да је страх куга овог света, схватио сам као једну од кључних идеја романа. Наравно, страшно је што се појави нека смртоносна болест, али је исто тако страшно како појава те болести утиче на људе. Како та болест ствара неповерење међу људима, како нас изолује од других, како нас на неки начин чини неосетљивим за туђу патњу... Али и то је кључна ствар, мислим да је суштина „Беснила” да за ту врсту страха, равнодушности и неповерљивости беснило није ни потребно. Да је то већ постало нека врста стварности коју живимо, природно стање ствари које смо сви, у мањој или већој мери, прихватили. Није болест беснила створило такво стање ствари, та болест се само појавила у свету који је већ постао такав.