Псе и њихове власнике слати на испит

У четвртак ће бити две године од када су четворогодишњег Данијела Б. у Сенти, на његов рођендан, насмрт изуједали породични пси – ротвајлер и дога. Пре само два месеца до смрти је изуједан новинар Владан Радосављевић на Космају. Њега су напали питбул, стафорд и мешанац. Пре две године кане корсо и азијат напали су и повредили две девојчице у Добродолу код Ирига, а у Бору су два стафорда изуједала Тамару Новаковић... Ово су само неки од случајева који су потресли јавност и који би требало да укажу да се већ годинама суочавамо с проблемом који се све више усложњава, а решења у пракси, изгледа, нема. Псе, па и оне који се воде као опасни, држи ко и како стигне, а контроле надлежних су углавном минималне. Ако су наши прописи релативно добри, како каже већина људи која се бави овом тематиком, а у обичном животу се не спроводе, питање је ко би био тај ко би могао да утиче на решење овог проблема. Да ли је потребно мењати закон или појачати контролу власника и одгајивачница, питање је којим се и ми бавимо.

Пре десетак година донесен је Закон о добробити животиња и усвојен Правилник о начину држања паса који могу представљати опасност по околину. Они су добри, али би свакако могли бити бољи, каже др Ненад Милојевић, међународни кинолошки судија.

„Сматрам да би озбиљно требало да се потрудимо да спроведемо постојећи закон док група стручњака не донесе нови, квалитетнији, модернији закон. Нама је врло лако да будемо критични према постојећем стању, често и сам тако реагујем, јер знам шта би требало да се уради да буде боље. Али, морамо да будемо свесни постојећег стања – снаге и моћи државе, наглог пораста броја паса, смањеног броја чиновника и њихове воље за извршавање радних обавеза...”, каже Милојевић за „Политику”.

Он истиче да је посебан проблем кинолошка едукација будућих или садашњих власника, њихово познавање обавеза и свест о тој обавези које су се прихватили, с посебном одговорношћу на оне који купују, набављају и узгајају псе из групације опасних раса.

„С том констатацијом о опасним расама паса нисам сагласан, јер је сваки пас потенцијални проблем. Тачно је да су неке расе довољно снажне да могу да изазову катастрофалне последице па су из тог разлога прокужене. Велики број земаља у Европи те расе гледа из угла друштвене опасности. Код њих су рађене процене на основу последица услед напада. С тог становишта, одређени типови паса су сврстани у опасне. Али чини ми се да и то није најбоље одабран начин разврставања. То би било као да различите типове аутомобила стрпате у исти кош, па су неки опасни, а други су мање опасни”, рекао је Милојевић.

Истиче да се из овога може извући и аналогија – млади возачи не могу да возе снажне аутомобиле, него су условљени да две-три године пажљиво возе како би били свесни последица које могу да настану управљањем опасном ствари.

„Уколико се задржимо на томе да је пас опасна ствар, јер је власник у нашем правном систему власник опасне ствари, да ли значи да свако може да управља псом?! Да ли смемо детету дати да води љубимца који има 30 или 40 кила”, пита се он.

Указује да наше друштво покушава да нађе добро решење, али идеалног нема, јер се никада број напада паса неће свести на нулу.

„Треба да се вратимо на превентиву, образовање власника, на свест о томе да сте власник пса и редовну контролу коју спроводе локалне заједнице и државни органи по свим параметрима из прописа”, истиче Милојевић.

Да је закон добар сагласан је и Срђан Видановић, инструктор за едукацију власника паса и школовање паса.

„Да ли може да буде бољи ? Може. Закон је преписан из иностранства, али није и пракса. Проблем код нас настаје управо у његовој примени и у образовању власника. Већина њих, али и одгајивача, не зна заиста шта је то пас. Јер одгој паса спада у специјално сточарство. Није довољно да су пас или одгајивачница регистровани у Кинолошком савезу Србије него је потребно да буду регистровани у Министарству пољопривреде”, истиче Видановић за наш лист.

Каже да код нас људи мисле да се разумеју у све и не траже стручно мишљење. И ту настаје проблем.

„Применом закона и школовањем људи ми бисмо могли добити јединку чије је понашање друштвено прихватљиво. А тај део нам фали. У земљама с дугогодишњом кинолошком традицијом – Белгији, Холандији, Немачкој, Аустрији, Швајцарској, Чешкој и Словачкој – постоје испити за власнике за такозвано управљање псом. У Холандији се сви пси воде као безопасни и могу да се држе, али морају да прођу испит”, истиче Видановић.

Он каже да се у удружењу „Урбан дог” за школовање власника и њихових љубимаца два пута годишње организује тај испит с међународним судијом, уз подршку Кинолошког друштва Београд. Испит се састоји из три дела, као код полагања возачког. Један део се односи на власника пса, други је полигон и трећи је учествовање у саобраћају. Дословно се тако зове. Власници морају да имају знање да би пса довели до одређеног нивоа.

И децу школовати за поступање са животињама

Према речима Срђана Видановића, контроле власника љубимаца у нашој земљи су тек спорадичне. „Потребно је да као у саобраћају од најранијег узраста децу учимо како се поступа са животињама. Али узевши у обзир стање у друштву, питање је колико држава овим може да се позабави. Измена закона неће ништа значајно променити. Утицаћемо на део проблема, а он је системски. Мора се деловати на више ствари како би се променио начин схватања и држање пса”, истиче Видановић. Годишње се „Урбан догу” на школовање за рад с псима у Београду јави између 70 и 80 заинтересованих. То је мало. И, нажалост, не мења се набоље.