Косовски вечити шах

Када је потписан Бриселски споразум 2013. године, деловало је да је то круцијални корак ка независности тзв. републике Косова. Наиме, споразумом је предвиђено да полицијске снаге на Косову постају јединствене и имају назив косовска полиција. Последично, српска полиција на северу интегрисана је у ту косовску полицију, а плате њених припадника исплаћују се само из косовског буџета. Такође, судски систем на основу овог споразума у потпуности је интегрисан у косовски правни систем. Укратко, полиција и судство, као кључни елементи државности, у потпуности су предате у руке тзв. републике Косова. Срби су, са друге стране, споразумом добили право на Заједницу општина са већинским српским становништвом која би имала скупштину, веће, председника, потпредседника и пуне надлежности у области економије, образовања, здравства, урбаног и руралног развоја. Као што је познато, до данас та заједница, због одбијања приштинске стране, није формирана.

Албанска страна била је врло задовољна – толико да је шеф њиховог преговарачког тима изјавио после потписивања да овај споразум представља де јуре признање Косова од стране Србије. Са српске стране, разумљиво, било је великог незадовољства. У Косовској Митровици одржане су велике демонстрације против оваквог споразума. Српска православна црква издала је чак и саопштење, које је потписао патријарх Иринеј, где између осталог стоји: „Како изгледа, посреди је пре чиста предаја неголи макар каква-таква продаја наше сопствене вековне и, у духовном и историјском смислу, најважније територије... Нама се чини да би, у односу на овакав споразум, и подела територије била боље, праведније и одрживије решење.” Не слажући се са потписивањем таквог споразума, шеф Канцеларије за Косово и Метохију поднео је оставку (касније је повучена). Скоро све тзв. патриотске и родољубиве снаге у Србији виделе су споразум као неку врсту предаје, а Заједницу општина као ништа више од обичног удружења грађана које се оснива у складу са законима тзв. републике Косова, тј. као још једну потврду њене државности.

Међутим, десет година касније испоставило се да ствари не стоје тако како се чинило. У духу великог шаховског мајстора, председник Србије одиграо је рискантан, али храбар и далековид потез који ће се вероватно дуго изучавати у школама политичке теорије и вештине. Противнику са друге стране шаховске табле и посредницима који су им наклоњени дао је жртву у виду јаких фигура, могло би се рећи – два топа (полицију и судство) за једног ловца (заједница општина). Не увиђајући сврсисходност и моћ жртве, они су је прихватили. Потез је био толико добар да су „преварене” и родољубиве снаге у Србији. У шаху су све жртве које воде победи дозвољене. За приштинску страну победа представља искључиво улазак тзв. Косова у Уједињене нације. Све друго, уз опстанак српског народа на том простору, у овом тренутку представља победу Београда.

Испоставило се да је захваљујући поменутој жртви, Приштина са посредницима, шахирана тако да је чека нови шах било који потез да повуче. Шаховским речником, ради се о тзв. вечитом шаху, тј. сталном шахирању који се завршава ремијем, а то је у овом случају равно нашој победи. Тога је постала свесна приштинска, али и посредничка страна, али касно, потез је повучен, жртва је узета. Могуће решење је да се сруше све фигуре на табли, али тада се улази у ратне игре, а casus belli овог пута неће моћи да се наметне српској страни.

Научни сарадник, Институт за политичке студије