Нишлија рукометни краљ света

Ниш – Достигао је светске висине. Почетком августа Светска рукометна федерација прогласила га је најбољим рукометашем на свету, а последњег дана Олимпијаде у Пекингу окитио се златном олимпијском медаљом.Тог 24. августа златно одличје које је у Кини освојио Никола Карабатић, рођени Нишлија, славило се и у Нишу и Алексинцу. Без обзира што је Никола био у дресу француске репрезентације.

– Рођен саму Србији, у Нишу, 10. априла 1984. године, где сам живео прве две и по године. Када сам се родио мајка Радмила завршавала је студије медицине, а отац је био рукометни професионалац, голман у нишком Железничару. Мајка је Алексинчанка, а отац Бранко је Трогиранин. Њега је из Далмације спортска каријера довела у Ниш, у којем је провео пет година и у којем се оженио.

Дубоко су му се урезала сећања на најраније детињство, каже Никола:

– Отац је те године с јесениотишао у Стразбур, у екипу тамошњег прволигаша Роберсоа, а мајка и ја смо остали у Нишу. Живели смо заједно са најближим рођацима, са баком у Алексинцу и мамином рођеном сестром и њеном породицом у Нишу. Крај њих сам почео да растем, ту сам проходао и прве речи проговорио. Поред Нишаве сам почео да јурим за лоптом. Мајка је дипломирала и завршила обавезни лекарски стаж и онда смо се придружили оцу у Француској. Било је токрајем 1986. Брат Лука родио се у Стразбуру, 1988. године.

Породица Карабатић преселила се средином деведесетих година у Монпеље.

– Почео сам да тренирам рукомет у деветој години, тек сам био кренуо у школу. Васпитани смо брат и ја у спортском, али и спартанском духу. Касније, иако сам увелико био професионалац, у Монпељеу сам завршио са најбољим оценама средњу школу и уписао факултет. Без обзира на све велике обавезе у спорту студирам и планирам да завршим факултет и да дипломирам.

На западу Европе рукомет је одлично плаћен спорт, професионалци могу добро да уновче своје знање:

– Чињеница је да добро зарађујем, али није све у новцу. Најважнија ми је срећна, сложна породица, честа виђења са родитељима, који долазе код мене у Немачку, а и ја сваки слободни тренутак искористим да одем до Монпељеа.

Прича Никола о породици, сећа се и занимљивих детаља:

– Отац, као члан нишког Железничара, био је први голман репрезентације Србије на десетак утакмица. У то време постојала је репрезентација Југославије, а српска је посебно играла на два турнира у Русији и Шведској, па је он као члан тима из Ниша бранио боје Србије. У лето 2001. боравио сам код рођака у Нишу најдуже, двадесетак дана. И, наравно, отац је брата и мене одвео до хале Чаир, да ми покаже где је он играо, и на тренинг Железничара. Једнога дана смо само гледали са трибина, а потом неколико дана и тренирао сам са рукометашима из Ниша. Сећам се да ме је један од младих тренера питао да ли бих волео да играм у Нишу и Железничару, у клубу где је отац достигао врхунац у својој каријери. Потврдно сам одговорио и заиста нисам имао ништа против тога. Дан-два касније ми је, међутим, када смо опет били у дворани, један старији тренер рекао да сам спор, да немам потребну експлозивност и да ће тешко од мене постати добар играч. Верујем да се сада каје због такве процене, јер сам ја већ у јесен те исте године постао првотимац француског прволигаша Монпељеа, са којим сам наредног пролећа освојио титулу првака Европе. А од 2002. године, тада сам био осамнаестогодишњак, све до данас сам стални члан репрезентације Француске.

Спортска каријера одвела је Николу из Француске у Немачку. Био је у Монпељеу до краја пролећа 2006, када је прешао у Кил, недалеко од Хамбурга. Потписао је четворогодишњи уговор са Немцима, до 2010. године, али је пре месец и по дана већ продужен до 2012. Са немачком екипом већ је освојио две титуле првака Немачке, првака и вицешампиона Европе.

Из спортске породице Карабатић на главну рукометну сцену успешно је ступио и Николин брат:

– Лука је од своје седме године до прошле јесени играо тенис и био међу најбољима у Француској и Европи у конкуренцији младих играча. Онда је изненада решио да остави тенис и почео је да тренира и игра рукомет. За само десет месеци постао је првотимац Монпељеа, где живи (родитељи су нам у пет километара удаљеном летовалишту Вила де Гардиол, поред Фронтињана) и члан младе репрезентације Француске. Висок је два метра и три центиметра...

После Пекинга рукометном краљу света Николи Карабатићу и осталим играчима из репрезентације Француске приређен је величанствен дочек у Паризу. Он је, међутим, одмах сутрадан стигао у Монпеље:

– Мајка Радмила ради као лекар у једном геронтолошком центру у Фронтињану, поред Монпељеа, а отац Бранко је службеник у општинској управи, задужен за организовање спортских манифестација. Уједно је и тренер голмана.Посебно су ме обрадовале информације да се славило у Нишу због моје златне медаље. То је, свакако, великим делом и због мог оца и мене и нишка медаља...

Како Никола види српски и хрватски рукомет и спортисте?

– Не знам зашто је толико пао рукомет у Србији. Знам да је одувек било добрих играча, са многима сам играо, али репрезентативни и клупски годинама много стагнира. У Француској сам био са Андрејом Голићем, Младеном Бојиновићем, Растком Стефановићем... Хрвати су стално, бар колико ја памтим, били добри и јаки. Али, постали су у последњих годину-две превише препотентни, чак и груби у игри, знају да провоцирају. Мислим да су због тога и много пропустили и на овој Олимпијади.

Финале и злато у Пекингу?

– Било је много тешко, посебно на три последње утакмице. Само су наш стручни штаб и моји саиграчи у репрезентацији знали да сам повређен, да не могу десну руку да испружим у лакту. Имао сам страховите болове, али стегну се зуби, заборави се током утакмице на недаће и болове. Баш том руком постигао сам и девет голова у финалу.

Како је у Немачкој?

– Рукомет је на високој цени, хале препуне, резултати добри. Највише се сада дружим са Видом Кавтичником, репрезентативцем Словеније, играмо заједно у Килу.

Планира Никола ускоро у Ниш:

– Долазим у Србију врло брзо, највероватније наредног лета. Пре тога Кил игра октобра у Македонији, у Лиги шампиона, и договорено је да моји рођаци из Ниша дођу у Скопље и тамо се видимо.