Nišlija rukometni kralj sveta

Niš – Dostigao je svetske visine. Početkom avgusta Svetska rukometna federacija proglasila ga je najboljim rukometašem na svetu, a poslednjeg dana Olimpijade u Pekingu okitio se zlatnom olimpijskom medaljom.Tog 24. avgusta zlatno odličje koje je u Kini osvojio Nikola Karabatić, rođeni Nišlija, slavilo se i u Nišu i Aleksincu. Bez obzira što je Nikola bio u dresu francuske reprezentacije.

– Rođen samu Srbiji, u Nišu, 10. aprila 1984. godine, gde sam živeo prve dve i po godine. Kada sam se rodio majka Radmila završavala je studije medicine, a otac je bio rukometni profesionalac, golman u niškom Železničaru. Majka je Aleksinčanka, a otac Branko je Trogiranin. Njega je iz Dalmacije sportska karijera dovela u Niš, u kojem je proveo pet godina i u kojem se oženio.

Duboko su mu se urezala sećanja na najranije detinjstvo, kaže Nikola:

– Otac je te godine s jeseniotišao u Strazbur, u ekipu tamošnjeg prvoligaša Robersoa, a majka i ja smo ostali u Nišu. Živeli smo zajedno sa najbližim rođacima, sa bakom u Aleksincu i maminom rođenom sestrom i njenom porodicom u Nišu. Kraj njih sam počeo da rastem, tu sam prohodao i prve reči progovorio. Pored Nišave sam počeo da jurim za loptom. Majka je diplomirala i završila obavezni lekarski staž i onda smo se pridružili ocu u Francuskoj. Bilo je tokrajem 1986. Brat Luka rodio se u Strazburu, 1988. godine.

Porodica Karabatić preselila se sredinom devedesetih godina u Monpelje.

– Počeo sam da treniram rukomet u devetoj godini, tek sam bio krenuo u školu. Vaspitani smo brat i ja u sportskom, ali i spartanskom duhu. Kasnije, iako sam uveliko bio profesionalac, u Monpeljeu sam završio sa najboljim ocenama srednju školu i upisao fakultet. Bez obzira na sve velike obaveze u sportu studiram i planiram da završim fakultet i da diplomiram.

Na zapadu Evrope rukomet je odlično plaćen sport, profesionalci mogu dobro da unovče svoje znanje:

– Činjenica je da dobro zarađujem, ali nije sve u novcu. Najvažnija mi je srećna, složna porodica, česta viđenja sa roditeljima, koji dolaze kod mene u Nemačku, a i ja svaki slobodni trenutak iskoristim da odem do Monpeljea.

Priča Nikola o porodici, seća se i zanimljivih detalja:

– Otac, kao član niškog Železničara, bio je prvi golman reprezentacije Srbije na desetak utakmica. U to vreme postojala je reprezentacija Jugoslavije, a srpska je posebno igrala na dva turnira u Rusiji i Švedskoj, pa je on kao član tima iz Niša branio boje Srbije. U leto 2001. boravio sam kod rođaka u Nišu najduže, dvadesetak dana. I, naravno, otac je brata i mene odveo do hale Čair, da mi pokaže gde je on igrao, i na trening Železničara. Jednoga dana smo samo gledali sa tribina, a potom nekoliko dana i trenirao sam sa rukometašima iz Niša. Sećam se da me je jedan od mladih trenera pitao da li bih voleo da igram u Nišu i Železničaru, u klubu gde je otac dostigao vrhunac u svojoj karijeri. Potvrdno sam odgovorio i zaista nisam imao ništa protiv toga. Dan-dva kasnije mi je, međutim, kada smo opet bili u dvorani, jedan stariji trener rekao da sam spor, da nemam potrebnu eksplozivnost i da će teško od mene postati dobar igrač. Verujem da se sada kaje zbog takve procene, jer sam ja već u jesen te iste godine postao prvotimac francuskog prvoligaša Monpeljea, sa kojim sam narednog proleća osvojio titulu prvaka Evrope. A od 2002. godine, tada sam bio osamnaestogodišnjak, sve do danas sam stalni član reprezentacije Francuske.

Sportska karijera odvela je Nikolu iz Francuske u Nemačku. Bio je u Monpeljeu do kraja proleća 2006, kada je prešao u Kil, nedaleko od Hamburga. Potpisao je četvorogodišnji ugovor sa Nemcima, do 2010. godine, ali je pre mesec i po dana već produžen do 2012. Sa nemačkom ekipom već je osvojio dve titule prvaka Nemačke, prvaka i vicešampiona Evrope.

Iz sportske porodice Karabatić na glavnu rukometnu scenu uspešno je stupio i Nikolin brat:

– Luka je od svoje sedme godine do prošle jeseni igrao tenis i bio među najboljima u Francuskoj i Evropi u konkurenciji mladih igrača. Onda je iznenada rešio da ostavi tenis i počeo je da trenira i igra rukomet. Za samo deset meseci postao je prvotimac Monpeljea, gde živi (roditelji su nam u pet kilometara udaljenom letovalištu Vila de Gardiol, pored Frontinjana) i član mlade reprezentacije Francuske. Visok je dva metra i tri centimetra...

Posle Pekinga rukometnom kralju sveta Nikoli Karabatiću i ostalim igračima iz reprezentacije Francuske priređen je veličanstven doček u Parizu. On je, međutim, odmah sutradan stigao u Monpelje:

– Majka Radmila radi kao lekar u jednom gerontološkom centru u Frontinjanu, pored Monpeljea, a otac Branko je službenik u opštinskoj upravi, zadužen za organizovanje sportskih manifestacija. Ujedno je i trener golmana.Posebno su me obradovale informacije da se slavilo u Nišu zbog moje zlatne medalje. To je, svakako, velikim delom i zbog mog oca i mene i niška medalja...

Kako Nikola vidi srpski i hrvatski rukomet i sportiste?

– Ne znam zašto je toliko pao rukomet u Srbiji. Znam da je oduvek bilo dobrih igrača, sa mnogima sam igrao, ali reprezentativni i klupski godinama mnogo stagnira. U Francuskoj sam bio sa Andrejom Golićem, Mladenom Bojinovićem, Rastkom Stefanovićem... Hrvati su stalno, bar koliko ja pamtim, bili dobri i jaki. Ali, postali su u poslednjih godinu-dve previše prepotentni, čak i grubi u igri, znaju da provociraju. Mislim da su zbog toga i mnogo propustili i na ovoj Olimpijadi.

Finale i zlato u Pekingu?

– Bilo je mnogo teško, posebno na tri poslednje utakmice. Samo su naš stručni štab i moji saigrači u reprezentaciji znali da sam povređen, da ne mogu desnu ruku da ispružim u laktu. Imao sam strahovite bolove, ali stegnu se zubi, zaboravi se tokom utakmice na nedaće i bolove. Baš tom rukom postigao sam i devet golova u finalu.

Kako je u Nemačkoj?

– Rukomet je na visokoj ceni, hale prepune, rezultati dobri. Najviše se sada družim sa Vidom Kavtičnikom, reprezentativcem Slovenije, igramo zajedno u Kilu.

Planira Nikola uskoro u Niš:

– Dolazim u Srbiju vrlo brzo, najverovatnije narednog leta. Pre toga Kil igra oktobra u Makedoniji, u Ligi šampiona, i dogovoreno je da moji rođaci iz Niša dođu u Skoplje i tamo se vidimo.