Колебљиво партнерство САД и Грузије

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 31. августа – Док у јавним наступима врхови Вашингтона и Тбилисија истичу узајамну приврженост и једногласно осуђују Москву за покушај цепања Грузије, испоставља се да су њихови односи ипак оптерећени – међусобним изневеравањима. Једно од другог нису, у кључним тренуцима, добијали оно што су очекивали а сада су доспели у ситуацију које се се прибојавали – Русија је ојачала позиције у региону из којег су тежили да је потисну…

Такве тезе управо износи овдашњи утицајни „Волстрит џорнал” сугеришући да је поменута колебљивост у партнерству произишла из подужег списка и тактичких несагласности политичких темперамената, као и неусклађених поимања ширих стратешких околности и ризика. Уз напомене – које детаљније разрађују други аналитичари – да садашња криза садржи и „далекометност”, с „копчама” у распону од „косовског случаја” до заоштравања између Кремља и Беле куће, па и до утицаја на америчке председничке изборе. „Упркос тесним везама САД и Грузије, њихови односи су последњих година били више обележени фрустрацијом него координацијом” – открива „Волстрит” текстом у коме се позива на разговоре с бившим и садашњим функционерима обеју држава. По тој верзији, непознатој широј јавности, грузијски председник Михаил Сакашвили је од доласка на власт „револуцијом ружа” 2003. често па и „нападом овог месеца на Цхинвали, главни град сепаратистичке Јужне Осетије, правио ризичне потезе који су Вашингтон затицали неспремним и излагали га дипломатским искушењима”.

Разочарања је доживљавао и Тбилиси – додаје се и наводи да Вашингтон није успео да од Европљана издејствује брзи пријем Грузије у НАТО. И да атлантски савезници нису уважили Сакашвилијева упозорења да би „Русија могла да нападне ако Запад не пружи јаку подршку” Грузији. „Без обзира на то ко је крив, крајњи резултат је оно од чега су и САД и Грузија страховали: грузијска територија се гиба, ослабљен је амерички регионални утицај, отежано је ширење НАТО-а, упадљиво се испољила зависност Европе од енергената Русије која је разбила војску Грузије и још држи делове њене територије и опет постала доминантна сила у региону” – констатује „Волстрит”.

Москва сумња, међутим у оцене о неусклађености Вашингтона и Тбилисија. Подсећа се, тако, у недавну изјаву премијера Владимира Путина Си-Ен-Ену, да је Америка можда подстакла војну акцију Тбилисија на Јужну Осетију, да би тиме „ура-патриотизмом” и „националним окупљањем око једне политичке снаге” ојачала шансе „једног кандидата” на овдашњим председничким изборима. Као корисник такве евентуалности, овде је одмах идентификован републиканац (као и актуелни председник Џорџ Буш) Џон Мекејн коме би, како кажу поједини експерти, велика међународна криза помогла да смањи предност демократског ривала Барака Обаме, који исказује већу спремност за стрпљиву дипломатију у решавању спољних изазова. Бела кућа је хитро демантовала Путинове назнаке, али коментатор у данашњем „Вашингтон посту” региструје да се „грузијска криза уобличава као доминантно спољнополитичко питање америчке изборне кампање” с погодностима за Мекејна, а искушењима за Обаму.

Многи медији, па и „Волстрит” у викенд издању, помињу да је „косовски случај” разљутио Русију која је потом једностраност (с признавањем независности јужне покрајине Србије) Запада узела као преседан и за њен поступак према Јужној Осетији и Абхазији. Испада, тако, да је – с обзиром на тврдње да грузијска криза утиче на америчке председничке изборе, а да је на њу утицао ток кризе око Косова – и косовски процес, бар посредно, саставни део надметања за Белу кућу. Обама и Мекејн се, додуше, не споре око Балкана, али експерти све више уочавају деловање глобалног принципа повећане међузависности, као супротан стратешким инсистирањима Бушове администрације да је „сваки случај посебан и да не може да утиче на друге”.

У опсежној анализи „Волстрита” се говори и о дугим везама Сакашвилија са Америком. Па се наводи да су оне успостављене још 1991. када је као члан непрофитне организације за људска права добио стипендију за студије права на њујоршком Универзитету Колумбија. Уследили су контакти у Вашингтону, укључујући и сенатора Мекејна. Диплома поменутог факултета и сад стоји истакнута – додаје лист – на зиду Сакашвилијевог кабинета, у коме су и биографије некадашњих националних лидера као што су били овдашњи Томас Џеферсон и Џон Кенеди, совјетски Јозеф Стаљин, турски Кемал Ататурк…

Сакашвили је, упоредо, разгранао везе мимо Стејт департмента за придобијање вашингтонске потпоре – пише „Волстрит”. С тим циљем ангажовао је као лобисту Рендија Шојнемана „садашњег Мекејновог главног спољнополитичког саветника”, док је америчка „Агенција за међународни развој платила бившег функционера Националног демократског института, Данијела Канина да ради као саветник грузијског председника”…

Овај извештај као и други рапорти о природи америчко-грузијских односа, сугеришу, такође, да су две стране једна другој у различитим фазама бивале и „папучица за гас” и „кочница”. Сакашвили се доказао, наставља „Волстрит”, као „радикалан у тржишно оријентисаним економским променама али и у одлучности да се прикључењем НАТО-у отресе вековног утицаја Русије и поврати отцепљене грузијске територије”. Америка је „увек покушавала да га умири” – сматра Скот Хортон, који је „Сакашвилију дао први правнички посао у Њујорку и с њим и сада одржава редовне контакте”.

Званичници Тбилисија кажу да „разумеју да Америка неће да због Грузије зарати с Русијом”. Али остају „и дубоко разочарани што су САД и ЕУ мало учинили пре (садашње) кризе”.

Осећа се овде разочарање, али – резултатима Сакашвилијевог ангажмана који је довео до „регионалног јачања Русије”. Док у таквим „запаљивим” околностима, мекејновци виде подстицај свом „енергичном” курсу…