Kolebljivo partnerstvo SAD i Gruzije

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, 31. avgusta – Dok u javnim nastupima vrhovi Vašingtona i Tbilisija ističu uzajamnu privrženost i jednoglasno osuđuju Moskvu za pokušaj cepanja Gruzije, ispostavlja se da su njihovi odnosi ipak opterećeni – međusobnim izneveravanjima. Jedno od drugog nisu, u ključnim trenucima, dobijali ono što su očekivali a sada su dospeli u situaciju koje se se pribojavali – Rusija je ojačala pozicije u regionu iz kojeg su težili da je potisnu…

Takve teze upravo iznosi ovdašnji uticajni „Volstrit džornal” sugerišući da je pomenuta kolebljivost u partnerstvu proizišla iz podužeg spiska i taktičkih nesaglasnosti političkih temperamenata, kao i neusklađenih poimanja širih strateških okolnosti i rizika. Uz napomene – koje detaljnije razrađuju drugi analitičari – da sadašnja kriza sadrži i „dalekometnost”, s „kopčama” u rasponu od „kosovskog slučaja” do zaoštravanja između Kremlja i Bele kuće, pa i do uticaja na američke predsedničke izbore. „Uprkos tesnim vezama SAD i Gruzije, njihovi odnosi su poslednjih godina bili više obeleženi frustracijom nego koordinacijom” – otkriva „Volstrit” tekstom u kome se poziva na razgovore s bivšim i sadašnjim funkcionerima obeju država. Po toj verziji, nepoznatoj široj javnosti, gruzijski predsednik Mihail Sakašvili je od dolaska na vlast „revolucijom ruža” 2003. često pa i „napadom ovog meseca na Chinvali, glavni grad separatističke Južne Osetije, pravio rizične poteze koji su Vašington zaticali nespremnim i izlagali ga diplomatskim iskušenjima”.

Razočaranja je doživljavao i Tbilisi – dodaje se i navodi da Vašington nije uspeo da od Evropljana izdejstvuje brzi prijem Gruzije u NATO. I da atlantski saveznici nisu uvažili Sakašvilijeva upozorenja da bi „Rusija mogla da napadne ako Zapad ne pruži jaku podršku” Gruziji. „Bez obzira na to ko je kriv, krajnji rezultat je ono od čega su i SAD i Gruzija strahovali: gruzijska teritorija se giba, oslabljen je američki regionalni uticaj, otežano je širenje NATO-a, upadljivo se ispoljila zavisnost Evrope od energenata Rusije koja je razbila vojsku Gruzije i još drži delove njene teritorije i opet postala dominantna sila u regionu” – konstatuje „Volstrit”.

Moskva sumnja, međutim u ocene o neusklađenosti Vašingtona i Tbilisija. Podseća se, tako, u nedavnu izjavu premijera Vladimira Putina Si-En-Enu, da je Amerika možda podstakla vojnu akciju Tbilisija na Južnu Osetiju, da bi time „ura-patriotizmom” i „nacionalnim okupljanjem oko jedne političke snage” ojačala šanse „jednog kandidata” na ovdašnjim predsedničkim izborima. Kao korisnik takve eventualnosti, ovde je odmah identifikovan republikanac (kao i aktuelni predsednik Džordž Buš) Džon Mekejn kome bi, kako kažu pojedini eksperti, velika međunarodna kriza pomogla da smanji prednost demokratskog rivala Baraka Obame, koji iskazuje veću spremnost za strpljivu diplomatiju u rešavanju spoljnih izazova. Bela kuća je hitro demantovala Putinove naznake, ali komentator u današnjem „Vašington postu” registruje da se „gruzijska kriza uobličava kao dominantno spoljnopolitičko pitanje američke izborne kampanje” s pogodnostima za Mekejna, a iskušenjima za Obamu.

Mnogi mediji, pa i „Volstrit” u vikend izdanju, pominju da je „kosovski slučaj” razljutio Rusiju koja je potom jednostranost (s priznavanjem nezavisnosti južne pokrajine Srbije) Zapada uzela kao presedan i za njen postupak prema Južnoj Osetiji i Abhaziji. Ispada, tako, da je – s obzirom na tvrdnje da gruzijska kriza utiče na američke predsedničke izbore, a da je na nju uticao tok krize oko Kosova – i kosovski proces, bar posredno, sastavni deo nadmetanja za Belu kuću. Obama i Mekejn se, doduše, ne spore oko Balkana, ali eksperti sve više uočavaju delovanje globalnog principa povećane međuzavisnosti, kao suprotan strateškim insistiranjima Bušove administracije da je „svaki slučaj poseban i da ne može da utiče na druge”.

U opsežnoj analizi „Volstrita” se govori i o dugim vezama Sakašvilija sa Amerikom. Pa se navodi da su one uspostavljene još 1991. kada je kao član neprofitne organizacije za ljudska prava dobio stipendiju za studije prava na njujorškom Univerzitetu Kolumbija. Usledili su kontakti u Vašingtonu, uključujući i senatora Mekejna. Diploma pomenutog fakulteta i sad stoji istaknuta – dodaje list – na zidu Sakašvilijevog kabineta, u kome su i biografije nekadašnjih nacionalnih lidera kao što su bili ovdašnji Tomas Džeferson i Džon Kenedi, sovjetski Jozef Staljin, turski Kemal Ataturk…

Sakašvili je, uporedo, razgranao veze mimo Stejt departmenta za pridobijanje vašingtonske potpore – piše „Volstrit”. S tim ciljem angažovao je kao lobistu Rendija Šojnemana „sadašnjeg Mekejnovog glavnog spoljnopolitičkog savetnika”, dok je američka „Agencija za međunarodni razvoj platila bivšeg funkcionera Nacionalnog demokratskog instituta, Danijela Kanina da radi kao savetnik gruzijskog predsednika”…

Ovaj izveštaj kao i drugi raporti o prirodi američko-gruzijskih odnosa, sugerišu, takođe, da su dve strane jedna drugoj u različitim fazama bivale i „papučica za gas” i „kočnica”. Sakašvili se dokazao, nastavlja „Volstrit”, kao „radikalan u tržišno orijentisanim ekonomskim promenama ali i u odlučnosti da se priključenjem NATO-u otrese vekovnog uticaja Rusije i povrati otcepljene gruzijske teritorije”. Amerika je „uvek pokušavala da ga umiri” – smatra Skot Horton, koji je „Sakašviliju dao prvi pravnički posao u Njujorku i s njim i sada održava redovne kontakte”.

Zvaničnici Tbilisija kažu da „razumeju da Amerika neće da zbog Gruzije zarati s Rusijom”. Ali ostaju „i duboko razočarani što su SAD i EU malo učinili pre (sadašnje) krize”.

Oseća se ovde razočaranje, ali – rezultatima Sakašvilijevog angažmana koji je doveo do „regionalnog jačanja Rusije”. Dok u takvim „zapaljivim” okolnostima, mekejnovci vide podsticaj svom „energičnom” kursu…