Још постоје границе које морамо да померамо

Размишљајући о данашњем дану када цео свет слави жене не могу да се не сетим стиха из једног од највећих књижевних достигнућа човечанства „Махабхарате” који каже:

„Где се жене поштују,

тамо је боговима угођено;

где се женама не исказује поштовање,

тамо ниједно дело не доноси плода.”

Сваке године на данашњи дан женама се посвећује пажња и говори колико су сјајне и храбре и важне. И то је тачно.

Али ми не желимо да се о томе говори само 8. марта и зато сам поносна што сам на челу тима Владе Републике Србије који свакодневно преданим радом чини да жене у нашој земљи живе боље.

Да ли је женама у Србији лако? Сложићемо се да није. Жене су за исти посао у неким областима још увек мање плаћене од мушкараца; жене су много чешће жртве насиља (од почетка године девет жена је изгубило живот у породичном и партнерском насиљу), само трећину од укупног броја предузетника чине жене, на руководећим позицијама их има мање него мушкараца, мада се у овом сегменту табуи разбијају и жене су показале да су способне да се нађу на руководећим местима, а морам да напоменем да су у области културе, ресору који водим, скоро изједначене са мушким колегама.

Све ово на шта сам указала мора да се додатно унапреди и на томе зато радимо сваки дан.

Жене су развојни потенцијал ове земље. Жене су и храбре и образоване и вредне, жене су борци, и морају имати право на слободу избора и живот без насиља и дискриминације. И на томе морамо сви да радимо, то је посао и одговорност свих нас.

Осми март је дан када треба изнова да се сетимо свих оних сјајних жена из наше историје које су градећи себе, градиле наше друштво.

Сетимо се Ксеније Атанасијевић – прве Српкиње доктора наука на Београдском универзитету, жене која је због своје жеље за образовањем била мета малограђанских напада. Сетимо се и Драге Љочић – прве лекарке у Србији, срчане, храбре и изузетне жене којој су част и борба за правду и добро били основни животни пориви и идеали.

Не можемо, а да се не сетимо највеће хероине Првог светског рата Милунке Савић, једне од највећих српских песникиња Десанке Максимовић, позоришне диве Жанке Стокић. Не можемо а да се не сетимо Исидоре Секулић, Соје Јовановић, Милеве Ајнштајн, Надежде Петровић... Низ је дуг и поносна сам што је тако. Не можемо а да их се не сетимо, јер оне су светионици нашег друштва и борбе за права жена, јер су веровале да жене могу више и боље!

Њихови животи и дела део су нашег бића и нашег наслеђа. Захваљујући њима ми данас имамо право гласа, право да се школујемо и да радимо. Али, да ли је данас женама све добро? Не, није. Да ли смо друштво једнаких шанси? Још то нисмо у потпуности. Још постоје границе које морамо да померамо.

Ношене снагом наших преткиња, окренуте будућности наших потомака, ми то можемо.

Осми март је симбол освојених слобода и права, као и једнаких могућности и родне равноправности, али изнад свега то је дан поштовања и разумевања.

На данашњи дан моја порука свим женама је да се не одричу борбе коју су у наше име започеле неке друге жене пре више од једног века. Зарад оних 15.000 жена које су марширале у Њујорку 1908. захтевајући боље плате, краћи радни дан и право гласа. Зарад борбе многих неименованих жена о којима нисмо и нећемо ништа чути, а које свакодневно мењају своје окружење на боље. Али, пре свега, не одричите се те борбе зарад вас самих и нових генерација девојчица које долазе. Тај пут није лак, али на њему нисте саме.

Потпредседница владе, председница Координационог тела за родну равноправност и министарка културе