Визија и жртва

Ових дана навршиће се две деценије од убиства Зорана Ђинђића. Мада је на месту председника владе провео тек нешто више од две године, његов траг у политичкој историји Србије изгледа много дубљи.

Томе су, осим обожаваоца његовог лика и дела, подједнако, а тврдим и више, допринели његови политички противници и непријатељи. Мада је, де јуре, Војислав Коштуница преузео председничко место од тада неприкосновеног Слободана Милошевића, а на кључним државним позицијама провео готово осам година, у српској политичкој митологији остаће забележено да је управо Ђинђић срушио Милошевића и извео Србију на транзициони и европски пут.

Митови, често, више и истинитије сведоче о духу неке епохе од писане и документоване историје ма колико се од ње удаљавали. Они имају способност да пластично дочарају колективна хтења, друштвене и политичке токове и заокрете јер су (та хтења и токови) очишћени од ефемерних садржаја бременитих дневно политичким садржајем.

Исто би се могло рећи и за мит о Зорану Ђинђићу. За једне лучоноша, за друге црни витез новије српске политичке историје, он је остао забележен као угаони камен од кога се рачуна једна нова епоха у политичком животу Србије.

У том смислу и правде ради, за Коштуницу би се могло рећи да је значајно допринео окончању једне, али тек се за Ђинђића може рећи да је започео нову епоху. Нема, наиме, сумње да те 2000. године, Ђинђић не би могао да победи, па чак ни да издејствује други круг избора у дуелу са Милошевићем (то би пре пошло за руком чак и Шећеровском). Но, са друге стране, нема сумње да без његове визије новог и другачијег друштва та победа не би имала никакав епохални значај – ма како ће он касније бити оцењен.

Управо је визија израз који је временом постао синоним за Ђинђића и његову политику. Мало је заправо политичара у Србији, бар оних који су дошли у прилику да значајније утичу на политичке процесе за које би се могло рећи да су били ношени визијом другачијег друштва. То не значи да други нису имали визије – на крају крајева, визија је саставни део сваке политичке идеологије, била она отворено пропагирана или подразумевана, али једино је Ђинђић инсистирањем на визији другачијег друштва успео да надахне значајан број људи да га прате у њеном остварењу.

Да се одмах разумемо, та визија није била богзнашта, нити неко посебно и пророчанско послање. У основи, реч је о неолибералном пројекту трансформације друштва у коме кључну улогу има тржиште, како у економији (глобализам), тако и у политици (демократија, односно полиархија) и култури (конзумеризам). У Источној Европи су је с мање или више успеха и свести о ономе што чине носили реформатори од Валенсе и Хавела у Пољској и Чешкој до Желева у Бугарској. У Србији она никада није имала јако упориште. Њену судбину можда најбоље илуструје политички пут ЛДП. Па ипак, у Србији у том тренутку није било ниједне друге визије која би могла да покрене становништво на жртвовање и да пробуди уверење да ће након њеног остварења свима (осим наравно непријатељима новог поретка) бити боље.

Ако се сетимо шта су биле визије тада актуелних политичара видећемо да је једино Ђинђић имао снагу да пробуди веровање и спремност на одрицање и жртву која мора бити положена у темеље „боље” будућности. Пре тога, такву визију и захтев за жртвом су понудили комунисти. Одрицање зарад боље будућности једна је од темељних одлика сваке успешне и дуготрајне политичке грађевине. Пука обећања о бољем животу су недовољна за активну подршку маса. Обећања о стабилности и страх од угрожености могу бити делотворни само у одређеним краткотрајним фазама дубоких криза, али не гарантују дуготрајнији успех и само краткотрајно могу да покрену масе на активно учешће у политичком пројекту.

Коштуница је као свој политички циљ имао рушење комунизма и у томе је на крају крајева успео. Тиме је његова мисија окончана. Међутим, он није нудио никакву нову визију будућег друштва. Као да је веровао да је довољно рушење комунизма да би се ствари вратили у своје „природно” стање стабилне, правно уређене и како је волео да каже „досадне” Србије. Жртве нису захтеване, али тиме ни обећања о искупљењу и избављењу. Он чак није желео да жртвује ни политичке противнике, а о захтеву за жртвом коју би поднели следбеници или обични грађани тек није било говора. Ко би се уосталом жртвовао да му буде досадно. С друге стране, Ђинђић се није либио да жртвује политичке противнике, а одрицање је, бар јавно, тражио и од својих следбеника и оних који су били спремни да му поклоне поверење. На крају крајева, за ту визију жртвовао је и сопствени живот.

Сада, готово четврт века након Ђинђићевог краткотрајног успона, осећа се потреба за новом политичком визијом која би надахнула људе на самопрегор и спремност да се жртвују зарад боље будућности. У 19. веку то је била национално ослободилачка борба која је трајала до окончања балканских ратова, а њени амблеми су Карађорђе и Милош. Александар Карађорђевић био је симбол и носилац визије о изградњи Југославије. Тито ће остати упамћен као неимар социјализма. Ђинђић је закаснели стегоноша једне епохе која је у Србију дошла у својој терминалној фази. У свакој од тих епоха било је личности које су дале већи или мањи допринос остварењу или отпору реализацији тих визија.

Онај ко буде желео да отвори ново поглавље у политичкој историји Србије мораће да понуди нову визију, другачијег, бољег или бар знатно побољшаног друштва и мораће да убеди људе да је зарад те визије потребно да поднесу жртву.

Професор на Филозофском факултету у Београду