Штап, шаргарепа, ММФ

Извршни одбор ММФ-а је у децембру прошле године одобрио Србији нови двогодишњи стенд-бај аранжман (СБА) од 2,4 милијарде евра, као подршку договореном економском програму. Он ће „помоћи у решавању новонасталих потреба Србије за спољним и фискалним финансирањем, имајући у виду изазове у глобалном економском окружењу, и подржаће макроекономску политику власти и активности на реализацији структурних реформи, са фокусом на енергетику”.

Пратећа документација ММФ-а за СБА обухвата читавих 106 страница, а СБА ће заменити досадашњи ПЦИ аранжман.

Од свог стварања 1952. СБА представља доминантни инструмент кредитирања ММФ-а, посебно за земље са тржиштима у успону. Надограђен је и унапређен 2009, како би био флексибилнији и одговарао потребама земаља чланица, а услови коришћења су олакшани. Тиме се омогућава ММФ-у да флексибилније одговори на потребе земаља за спољним финансирањем и да подржи њихове политике прилагођавања краткорочним финансирањем.

Однос са ММФ-ом у последњих двадесетак година (када је закључено девет аранжмана) пролазио је кроз различите фазе: од евидентне политике „штапа и шаргарепе”, преко вишегодишњег одлагања да се испуни договорено, до отворених похвала ММФ-а  политици српске владе и „посвећености економским реформама“. Било је и замрзавања, односно суспензија аранжмана са ММФ-ом, и то 2012. у износу од 1,1 милијарду евра због знатно већих гаранција за кредите јавним предузећима и веће задуживање земље него што је са њим оквирно било договорено.

Србија ће са закључењем новог финансијског СБА са ММФ-ом за буџетску потпору и реформе 2023–2024. имати поново врсту строжег мониторинга од стране ММФ-а, што је одређени  заокрет у економској политици Србије. То значи да ће влада у наредне две године трајања аранжмана морати да добије сагласност ММФ-а за кључне економске потезе, посебно оне који се односе на већу контролу јавних финансија – фискалну политику, управљање јавним предузећима и структурне реформе.

Србија није одмах узела све 2,4 милијарде евра, већ један део – око милијарду евра, а даље коришћење средстава постаће расположиво после успешног завршетка полугодишњих ревизија СБА. Намерава се даље повлачење кредита у 2023, а преостали износ за 2024. ће да се третира као „средства из предострожности”.

СБА је много чвршћи облик сарадње, држава има на располагању одређен износ новца по повољнијим условима од тржишних (камата од 2,5 до три одсто), али се од ње заузврат тражи да испуни одређене циљеве у вођењу економске политике. Ово може  да буде прилично непопуларно, јер се захтеви, углавном, своде на стезање каиша, смањење јавне потрошње, смањење буџетског  дефицита и јавног дуга, а ако је потребно чак и смањење плата и пензија. ММФ је често знао претходним владама и да послужи као алиби, ако је требало спровести неке непопуларне мере.

Србији је СБА поред новца, потребан и због кредибилитета према страним инвеститорима. У таквом чвршћем аранжману у односу на досадашњи саветодавни, ММФ „потврђује да су наше јавне финансије стабилне”. У последње време страни инвеститори нису расположени да код нас улажу по ниским каматама, што је тренд у свету, а не само код нас, због високе инфлације. У том смислу би СБА са ММФ-ом, у којем они детаљно контролишу јавне финансије, инвеститорима пружио додатно поверење, па би могли да се евентуално задужујемо по нешто нижим каматама.

У јануару 2023. поново су дошли велики кредити на наплату од око 900 милиона евра, што значи да ћемо поново да кренемо у спиралу задуживања. ММФ-у је у интересу да се обезбеди несметаност међународних плаћања, а да Србија нема тешкоће у плаћању обавеза према иностранству. СБА се склапа са ММФ-ом и да би се пружила нека врста уверавања страним инвеститорима који купују српски дуг да водимо смислену и одговорну економску политику, односно да земља има новац да врати те дугове.

Процена је да ће Србији у 2023. бити потребно да затвори дефицит у јавним финансијама који ће бити од три до 3,5 одсто БДП-а, а мора још и да се репрограмира отплата дугова који долазе на наплату. Зато Србији треба знатна сума новца – око 7,8 милијарди евра, а кредит од ММФ-а чинио би, како се процењује, око трећине средстава која ће бити потребна.

Каматне стопе на дугорочне еврообвезнице  на светском тржишту скочиле су на око седам одсто, колико је Србија плаћала у време светске финансијске кризе и пре фискалне консолидације, па се може рећи да је један од главних разлога  чвршће сарадње  са ММФ-ом потреба за враћањем дугова страним повериоцима у отежаним условима. Камате расту и очекује се раст спољнотрговинског дефицита Србије због повећаних трошкова код увоза енергената, па је потребно позајмити новац под повољнијим условима од тржишних, као код емиратског кредита.

Свакако ће бити потребна штедња, где ће, као и раније, највеће ставке под директном контролом ММФ-а,  прве на реду бити плате у  јавном сектору  и пензије. Ту је и реформа јавног сектора, посебно тамо где јавна предузећа  послују са губицима. Критична тачка ће, значи, бити управљање јавним предузећима, чија  се реформа одлаже већ дужи низ година, а на чијем челу се налазе, углавном, партијски кадрови у в. д. стању. ММФ ће тражити од нас реформу система зарада у јавном сектору и унапређење управљања предузећа у енергетском сектору и смањене субвенција за њих.

Ако би се резимирао значај новог СБА, он би требало да помогне да се покрију потребе за екстерним и фискалним финансирањем, које проистичу из повећаних трошкова увоза енергије и погоршања глобалних услова финансирања.

Његовим смерницама утврђено је:

– Прилагођавање енергетских тарифа и структурне реформе за обнављање финансијских биланса државних енергетских предузећа ЕПС-а и „Србијагаса” у року од две године, уз ублажавање утицаја на угрожена домаћинства и подршку енергетским предузећима кроз фискалне трансфере у кратком року

– Чврста монетарна и фискална политика за контролу инфлације и пружање подршке стабилизованом девизном курсу

– Даља фискална транспарентност и буџетске реформе, како би се подржала фискална дисциплина и ефикасна имплементација нових фискалних правила.

Како се наводи у документу ММФ-а, најважније ствари за макроекономску стабилност земље су омогућавање ЕПС-у и „Србијагасу” да покрију трошкове и стабилизација производње електричне енергије. ММФ очекује да ће ЕПС стићи до тачке када покрива трошкове пословања у 2023, док ће „Србијагас” то постићи до истека СБА, односно до краја 2024. Ово ће се остварити добрим делом захваљујући поскупљењима струје и гаса у  неколико наврата. Она ће додатно снизити куповну моћ и животни стандард грађана, који је већ на ниском нивоу због актуелних поскупљења, а нова ће их додатно.

Да је Србија у доброј економској ситуацију и реформисала привреду, не би ни закључивала нови аранжман са ММФ-ом. Није могуће да су српске јавне финансије стабилне, ако је земља принуђена да од ММФ-а тражи финансијску помоћ за плаћање будућих обавеза, пошто јој је, како и ММФ каже, ограничен приступ међународном финансијском тржишту. Интересантан је податак да од 50 европских земаља, само Србија, Јерменија, Азербејџан, Молдавија и Северна Македонија имају неку форму финансијског аранжмана са ММФ-ом.

Економиста, научни саветник