О Београду и још понечему

У Београду сам рођен, одрастао сам у њему, школовао се и провео цео радни век. У току радног века био сам у позицији да, у већој или мањој мери, допринесем његовом развоју. Осећам обавезу да изнесем неке од својих импресија, свестан да се многи неће сложити.

Градски саобраћај је у великим проблемима, неки су тешко решиви. Али, мора се приметити да су у последње време квалитет и квантитет његових услуга знатно побољшани. Нови и обимни возни парк (и јавни и приватни), осим старих „шкодиних” трамваја и расклиматаних „швајцараца”, чист и уредан као ретко кад до сада, редован, без великих гужви чак и у ударним терминима. О ценама превоза се може разговарати, али је чињеница да је обим наплате више него скроман. Цена пензионерске карте није дуго мењана. Сећам се као да је јуче било, кад је један млађи функционер града годину, две по увођењу садашњег система наплате, у време кад су утврђиване нове цене, изашао с предлогом да годишња пензионерска карта буде месечна. Предлози и не трепну да се цена повећа дванаест пута. Реакција пензионера је била силовита и цена карте је до сада остала непромењена. Данас износи колико четири дневне карте – 405 динара.

Неколико пута сам се последњих месеци возио превозом у раним вечерњим сатима. Осим нас неколико средњих година и старијих, у возилу су били млађи забављени својим мобилним телефонима. Ушла је контрола, само је неколико путника имало карте, а од млађих нико и нико није реаговао нити склонио поглед с мобилног кад је до њих дошла контрола.

Иако зима још траје и још ће бити хладних дана, мора се реци да је грејање у Београду било добро и редовно. На почетку грејне сезоне било је повика да је слабо (уз захтеве да се трошкови умање), стрепње пред надолазећом зимом, а проблеми с набавком гаса и слично налагали су оправдани опрез. У време ледених дана и ноћи грејање је било и више него добро.

Градска чистоћа чини шта може, али неравномерно на територији града, много боље и приљежније у центру, док се чини да у неке делове града и не залази. Мањак контејнера је приметан, посебно оних за пластику, папир и стакло. Уличне мини-контејнере са три преграде за разврставање отпада грађани углавном поштују али не и радници градске чистоће – све их празне их у исту канту.

Запослени у радњама су задужени и за одржавање чистоће у њима и испред њих и раде то тако да (част изузецима) помету испред радње даље на тротоар или на коловоз. Посебно је то случај у Булевару краља Александра од Београдске до Цветкове пијаце. Нечистоћу око радњи повећава прање излога и просипање прљаве воде и сапунице на ивицу коловоза или и на сам тротоар испред радње.

Пушење особља је додатни проблем. Пошто није дозвољено у радњи, радници пуше испред ње, а пепео и опушке углавном бацају на тротоар.

Невероватно, али велики проблем представљају огромне количине смећа на балкону и прозорима на првом спрату зграде на углу Булевара краља Александра и Млатишумине. Овакво стање веома дуго траје и изненађујуће је да ниједан надлежни орган не реагује. А испод је пекара.

Треба коначно склонити јавне говорнице. Са фиксном телефонијом је завршено и те говорнице, често без апарата, поломљене, прљаве и запуштене, само заузимају простор и руже град.

Графити су велики проблем Београда. Не разумем младе, јер углавном исписују они графите. Град је више њихов него мој и моје генерације и њима остаје.

У Србији је нешто више од 20 одсто становништва старије од 65 година. У Београду живи више од 75 одсто тог становништва. То су углавном особе којима је слух у већој или мањој мери ослабио и теже прате ТВ програм. Ни сам не знам колико сам са пута и коме све обраћао молбом да се уведе телетекст бар на каналима с националном фреквенцијом. Осим Дневника на Првом каналу РТС (иначе редитељски углавном аљкаво) и по неке серије, то је у потпуности изостало.

У Београду, на раскрсници код Дома омладине, уведен је нови тип семафора. Пешаци могу, када је упаљено зелено, да прелазе улицу у свим правцима. Испробао сам раскрсницу и као возач и као пешак и кажем – пун погодак.