O Beogradu i još ponečemu

U Beogradu sam rođen, odrastao sam u njemu, školovao se i proveo ceo radni vek. U toku radnog veka bio sam u poziciji da, u većoj ili manjoj meri, doprinesem njegovom razvoju. Osećam obavezu da iznesem neke od svojih impresija, svestan da se mnogi neće složiti.

Gradski saobraćaj je u velikim problemima, neki su teško rešivi. Ali, mora se primetiti da su u poslednje vreme kvalitet i kvantitet njegovih usluga znatno poboljšani. Novi i obimni vozni park (i javni i privatni), osim starih „škodinih” tramvaja i rasklimatanih „švajcaraca”, čist i uredan kao retko kad do sada, redovan, bez velikih gužvi čak i u udarnim terminima. O cenama prevoza se može razgovarati, ali je činjenica da je obim naplate više nego skroman. Cena penzionerske karte nije dugo menjana. Sećam se kao da je juče bilo, kad je jedan mlađi funkcioner grada godinu, dve po uvođenju sadašnjeg sistema naplate, u vreme kad su utvrđivane nove cene, izašao s predlogom da godišnja penzionerska karta bude mesečna. Predlozi i ne trepnu da se cena poveća dvanaest puta. Reakcija penzionera je bila silovita i cena karte je do sada ostala nepromenjena. Danas iznosi koliko četiri dnevne karte – 405 dinara.

Nekoliko puta sam se poslednjih meseci vozio prevozom u ranim večernjim satima. Osim nas nekoliko srednjih godina i starijih, u vozilu su bili mlađi zabavljeni svojim mobilnim telefonima. Ušla je kontrola, samo je nekoliko putnika imalo karte, a od mlađih niko i niko nije reagovao niti sklonio pogled s mobilnog kad je do njih došla kontrola.

Iako zima još traje i još će biti hladnih dana, mora se reci da je grejanje u Beogradu bilo dobro i redovno. Na početku grejne sezone bilo je povika da je slabo (uz zahteve da se troškovi umanje), strepnje pred nadolazećom zimom, a problemi s nabavkom gasa i slično nalagali su opravdani oprez. U vreme ledenih dana i noći grejanje je bilo i više nego dobro.

Gradska čistoća čini šta može, ali neravnomerno na teritoriji grada, mnogo bolje i prilježnije u centru, dok se čini da u neke delove grada i ne zalazi. Manjak kontejnera je primetan, posebno onih za plastiku, papir i staklo. Ulične mini-kontejnere sa tri pregrade za razvrstavanje otpada građani uglavnom poštuju ali ne i radnici gradske čistoće – sve ih prazne ih u istu kantu.

Zaposleni u radnjama su zaduženi i za održavanje čistoće u njima i ispred njih i rade to tako da (čast izuzecima) pometu ispred radnje dalje na trotoar ili na kolovoz. Posebno je to slučaj u Bulevaru kralja Aleksandra od Beogradske do Cvetkove pijace. Nečistoću oko radnji povećava pranje izloga i prosipanje prljave vode i sapunice na ivicu kolovoza ili i na sam trotoar ispred radnje.

Pušenje osoblja je dodatni problem. Pošto nije dozvoljeno u radnji, radnici puše ispred nje, a pepeo i opuške uglavnom bacaju na trotoar.

Neverovatno, ali veliki problem predstavljaju ogromne količine smeća na balkonu i prozorima na prvom spratu zgrade na uglu Bulevara kralja Aleksandra i Mlatišumine. Ovakvo stanje veoma dugo traje i iznenađujuće je da nijedan nadležni organ ne reaguje. A ispod je pekara.

Treba konačno skloniti javne govornice. Sa fiksnom telefonijom je završeno i te govornice, često bez aparata, polomljene, prljave i zapuštene, samo zauzimaju prostor i ruže grad.

Grafiti su veliki problem Beograda. Ne razumem mlade, jer uglavnom ispisuju oni grafite. Grad je više njihov nego moj i moje generacije i njima ostaje.

U Srbiji je nešto više od 20 odsto stanovništva starije od 65 godina. U Beogradu živi više od 75 odsto tog stanovništva. To su uglavnom osobe kojima je sluh u većoj ili manjoj meri oslabio i teže prate TV program. Ni sam ne znam koliko sam sa puta i kome sve obraćao molbom da se uvede teletekst bar na kanalima s nacionalnom frekvencijom. Osim Dnevnika na Prvom kanalu RTS (inače rediteljski uglavnom aljkavo) i po neke serije, to je u potpunosti izostalo.

U Beogradu, na raskrsnici kod Doma omladine, uveden je novi tip semafora. Pešaci mogu, kada je upaljeno zeleno, da prelaze ulicu u svim pravcima. Isprobao sam raskrsnicu i kao vozač i kao pešak i kažem – pun pogodak.