Нешто више од љубави, нешто мање од среће

Солун – У атмосфери вишедневне жалости због недавне трагедије нестанка многих људских живота и грчке младости услед директног судара возова, али и у атмосфери демонстрација против одговорних међу које протестанти (нарочито) убрајају грчку владу, одржава се 25. Солунски фестивал документарних филмова.

Тешка несрећа која је задесила Грчку прошле недеље, одразила се и на бројност фестивалске публике. Гледалаца је видно мање него предходних фестивалских година, али су зато програмске целине и број филмова остали као и увек импозантни. Овогодишњи ТИДФ нуди 237 дугометражних и кратких документарних филмова из свих земаља света, а ове године је чак 99 светских премијера (укупно 54 грчка филма). Поред политичких и друштвених питања попут: климатских промена, рата у Украјини, расизма, имиграција, економске кризе и слично, понуђено је и неколико филмова које се баве темама које не виђамо често у биоскопу или на малим екранима. Реч је о филмовима о родном идентитету и ЛГБТ питањима.

Својом ведрином, финим порукама унутар комплексне проблематике издвојио се мађарски дугометражни документарац „Уски пут до среће” Кате Оле, који на светлост дана износи положај ЛГБТ особа у Мађарској. Становнишво се према њима већински односи негативно и непријатељски. А можете тек замислити какав може бити однос према младом геј пару ромске националности у једном од најсиромашнијих делова Мађарске. Олеова приповеда управо о њима – о Гергу и Леонарду који су у искреној љубавној вези већ шест година, а трпе одбацивање и од стране своје изоловане ромске заједнице и од остатка света. Ови млади момци чију је искрену љубав, међусобну пажњу, ригу и посвећеност, право задовољство гледати на великом платну, решили су да свој живот претворе у филмски мјузикл не би ли тако допрли до оних који их не прихватају, одбацују и мрзе. Селе се у Будимпешту и преко Мађарског филмског интитута траже неопходне професионалне сараднике, јер су сами потпуни аматери, и тако су и дошли до саме редитељке Кате Оле која је на себе и преузела снимање филма на основу њиховог животног сценарија.

Њихов план који је деловао идеално прекинут је смрћу Гергове мајке и поновним суочавањем са члановима породица које су их се одрекле. У оваквој средини бити Ром и бити геј је незамисливо и божји грех. Ола ниже потресне сцене разговора са породицом, од којих је најтежа и најдирљивија она у којој Герго разговара са својим оцем који и даље живи у нади да ће сина некако излечити од ове „опаке болести”. Са врло мало средстава Ката Ола је снимила прелеп, с љубављу постављен и изразито брижан филм о мањинама које су у савременој Мађарској (и шире) прогањане због своје сексуалности, расе и етничке припадности.

Румунска глумица Тинде Сковран дебитује као филмски аутор својим дугометражним документарним филмом „Ко ја нисам”, снимљеним у Јужној Африци. Филм Сковранове широм отвара врата за тему до сада готово невиђеном у филму – тему интерсексуалности. Интерсексуалност је, у најкраћем, општи појам који се користи у опису различитих стања код особа рођених са репродуктивном аномалијом или анатомијом полних органа која није у складу са типичним дефиницијама мушког или женског. Тежина кризе идентитета код особа рођених са оваквом „грешком природе” је огромна и веома болна, а Сковранова кроз два међусобно повезана примера показује читав спектар борби за живот у мушко-женском свету, када сте (не својом вољом или избором) обоје, или нисте.

Шта чини мушкарца, а шта жену, где повлачимо црту и да ли је то заиста важно, пита ауторка кроз причу о Шерон-Роуз Кхумало, јужноафричкој званично одабраној краљици лепоте (победила на избору за Мис), која је упала у потпуни хаос и кризу након што је спознала да је интерсексуална. Шерони је потребна помоћ и подршка, али и водство некога попут ње што и проналази у интерсекс активисткињи Димакатсо Себиди која упркос женским хромозомима нема адекватне репродуктивне органе. Филм „Ко ја нисам” нуди искрену прославу интерсексуалног живота у бинарном свету и даје глас за дуго игнорисана и углавном ћутљива чак два процента (званични подаци) светске популације: интерсексуалну заједницу...

Са својом сексуалношћу никаквих нејасноћа нема 58-годишњи Иван, јунак филма „Последњи галеб” бугарског аутора Тонислава Христова (ово му је већ седми дугометражни документарац) и више од четри деценије и јунак пешчаних црноморских плажа у туристички пожељном Сунчаном Брегу. Иван је сто посто мушко и ту своју мушкост деценијама је демонстрирао заводећи иностране туристкиње. Ни дан данас није од тога одустао, јер Иван је непоправљиви „галеб” и у Сунчаном Брегу, дође му нешто као „последњи мохиканац” међу свима онима који су од „галебарења” одавно одустали.

И даље наочит и леп јунак овог филма, у којем су коришћени и стари архивски материјали из комунистичког доба 1979. године (и Иван је у њима), жели искрено да се скраси али му као старом „галебу” то није лако. Нема уштеђевину, пандемија је са собом однела и туристкиње од чијих је поклона и донација тако дивно и сигурно живео и сада се издржава од прања прозора и аутомобила и вођења туђих крава на испашу. Покушава да се повеже са руским и украјинским дамама преко друштвених мрежа, а права рана му је одрасли син у Украјини (добијен из летње „шеме” са једном Украјинком) који одбија да разговара са њим. Бугарски аутор Тонислав Христов приказује из свих углова једну „угрожену врсту” и кроз лик Ивана открива мноштво необичних детаља о летњем феномену веома добро познатом и на обалама Јадранског мора...