По чему се разликују 24. фебруар и 24. март

Мирјана Чекеревац

Француски председник Емануел Макрон, како је новинарима пренео шеф европске дипломатије Ђузеп Борељ, био је веома изненађен исказаним неповерењем према Западу током недавне посете неким важним земљама у свету. Нису прихваћени западни ставови према рату у Украјини. Ништа мање нису изненађени, па и шокирани што се Србија није безрезервно приклонила тим ставовима. То нам сваки западни званичник, као и амбасадори њихових земаља готово сваког дана понављају. А кад би сагледали ствари реално, као што нама саветују, не би били ни изненађени ни шокирани.

Афричке земље које је Макрон недавно посетио имају своје разлоге за поменути став, на који, с обзиром на њихову историју, сасвим сигурно није пресудно утицала „руска пропаганда”, како се то тумачи у ЕУ и САД. Србија је, за разлику од афричких земаља које су у Уједињеним нацијама гласале против осуде Русије за агресију на Украјину, гласала „за”, као и западне земље, и за то је имала добар разлог. И Србији је, као и Украјини, угрожен територијални интегритет и суверенитет с „малом” разликом што Украјину, на све могуће начине, подржавају западне земље које су, без одобрења УН, бомбардовале нашу земљу, отеле нам део територије, а потом признале самопроглашену независност такозваног Косова, творевине која је, њиховим насиљем, настала.

Од тог 17. фебруара 2008. године, када је такозвано Косово прогласило независност, трају притисци на Србију да се „суочи с реалношћу” и ову НАТО творевину призна. Но, од почетка руске „специјалне операције” у Украјини, Србија је изложена бруталним притисцима и отвореним претњама да се одрекне дела своје територије, будући да се руски председник Владимир Путин позива на „случај Косова” по питању самопроглашених Луганске народне републике и Доњецке народне републике, које су се припојиле Русији. Запад одговара да то није исто, али наставља све агресивније да притиска Србију јер, кад би она признала такозвано Косово, онда то стварно не би било исто, па ни Путин на тај „јединствен случај” не би могао да се позива.

У једном тренутку у Београд су се „сјатили” разни западни званичници да „објасне” зашто Србија мора у потпуности да следи спољну политику Европске уније, то што је осудила руску агресију је добро, али „није довољно, мора да уведе санкције Русији”. Најагресивнији наступ је имала немачка министарка спољних послова Аналена Бербок, а следили су је и немачки новинари, па је један подвикнуо нашем председнику Александру Вучићу, „како му није жао деце која страдају у Украјини”! Вучић му је одговорио да му је, наравно, жао, али „немојте се љутити, у НАТО бомбардовању наше земље страдала су 82 детета”.

Међу овом убијеном децом била је и Ирена Митић (15), коју је НАТО бомба убила 17. априла на њиви у селу Рибница код Врања, док је помагала ујаку у сејању кукуруза. Касније је на делу пројектила којим је усмрћена пронађена оштрим предметом утиснута порука, потписана са Ерик Н.: „Лоша времена, зар то није дивно.” Немачки, као ни други западни медији, ово нису пренели. Напротив, немачки новинар Клас Релоцијус у то време писао је у „Шпиглу” како „Срби у Приштини играју фудбал са албанским лобањама”. Лагао је, наравно. То што је десетак година касније ухваћен у лажи, али на другом терену и што је признао да је лагао и о Србима, нама баш ништа није значило.

Западни званичници, а и њихови медији, који „слободно и независно” апсолутно следе ставове својих држава, готово сваког дана се згражавају над руским уништавањем цивилне инфраструктуре у Украјини. Британски министар одбране Бен Волас згрануто је рекао: „Руско коришћење мина и гађање цивилне инфраструктуре показује шокантну бруталност Путинове инвазије.” То говоре и нама кад дођу овде и нико боље од нас не разуме тај ужас. Зато што су током НАТО агресије на нашу земљу први пут испробане графитне бомбе, е да би се онеспособио наш електроенергетски систем. Те 1999. године на прес-конференцији у седишту НАТО-а Џејмија Шеја новинар норвешке новинске агенције питао је: „Ако кажете да Војска Југославије има генераторе за струју, зашто 70 одсто грађана те земље остављате без струје и воде, кад већ тврдите да су ваши циљеви искључиво војни?” Шеј је одговорио: „Ако председник Слободан Милошевић стварно жели да све његово становништво добије струју и воду, довољно је да пристане на пет услова које му је НАТО испоставио и ова ваздушна кампања ће се завршити.” То је онај Шеј коме је бомбардовање цивилног воза у Грделичкој клисури, у коме је страдало и неколико деце, било „колатерална штета”.

Британска амбасадорка Шан Маклауд недавно је на састанак с председником Вучићем дошла с марамом око врата, баш лепо раширеном, на којој су били исписани стихови химне Украјине: „Наши непријатељи ће нестати као роса на сунцу, ми ћемо, браћо, владати својом земљом.” „Само” непоштовање или претња домаћину, провокација? Шта је амбасадорка имала на уму, она зна. Чињеница је да није успела да испровоцира Вучићеву реакцију, зато што је Вучић државник који зна како би то било употребљено против његове земље. Али, успела је да увреди огромну већину грађана Србије. Србија јесте мала, али овде живи поносан народ, спреман да опрости, али не заборавља. Како, на пример, заборавити да је баш Велика Британија 2015. године поднела резолуцију у Уједињеним нацијама, којом би српски народ једини у историји био жигосан као геноцидан. То је урадила земља која је, на пример, починила стравичне злочине у Кенији, где су имали логоре за тамошњи народ горе од Хитлерових. Да председник Вучић није замолио руског председника Владимира Путина да уложи вето, резолуција би прошла. Ни ово се не заборавља.

Недавно је Апелациони суд у Приштини потврдио првостепену пресуду којом је бивши министар управе и локалне самоуправе из редова Српске листе Иван Тодосијевић осуђен на годину дана затвора због „изазивања мржње, националне, расне, верске или етичке поделе или нетрпељивости”. Тодосијевић је рекао да је случај „Рачак” измишљен и искоришћен као повод за бомбардовање. Нико од представника међународне заједнице није ни слово рекао тим поводом, ма каква слобода говора о којој нам стално приповедају. А Тодосијевић ништа није слагао, па и финска форензичарка Хелена Ранта је признала, додуше накнадно, али свеједно, да у Рачку није било никаквог масакра цивила, него да су то били „борци ОВК” страдали у борби. Зашто је раније лагала, па, каже, натерао ју је Вилијам Вокер, тадашњи шеф мисије ОЕБС-а. Био је потребан повод за бомбардовање и, уз свесрдну подршку западних медија, пронађен је. Тодосијевићу то што су сви, осим албанског лобисте Вокера, признали да је Рачак био лаж, није помогло.

Ђузеп Борељ је недавно у „Политици” објавио ауторски текст који је почео овако: „Дан 24. фебруар 2022. године заувек ће остати упамћен као датум када је Русија започела своју бруталну, ничим неизазвану и противправну инвазију на Украјину. Ово је био и остао случај чисте агресије и јасног кршења Повеље УН.” Да је ставио „дан 24. март 1999. године”, а уместо Русија и Украјина, НАТО и Србија, баш ништа не би погрешио. Казао је и да се „зато међународно право мора примењивати свуда како би сви били заштићени од политике моћи, уцена и војних напада”. Свака му је, како се то код нас каже, „ка Његошева”, само нам не рече зашто ово не важи за Србију и зашто, како каже наш председник Вучић, слежу раменима кад год их то пита, а стално их пита.

Нема одговора зашто оно што важи за Украјину не важи за Србију, а у свим извештајима Европске комисије о напретку Србије и резолуцијама Европског парламента обавезно се помене како се „не ради довољно на упознавању грађана Србије са помоћи која стиже из ЕУ”. Председник Вучић се уби причајући о томе, не пропуштајући прилику да се захвали и каже колико је то важно, али није ни он свемогућ, мада му многи то приписују. Нама некако увек падне на памет колика је материјална штета од НАТО бомбардовања мостова, „мостића”, електромреже, рафинерија, хемијских постројења, кућа, зграда, болница... А неке процене кажу да је већа од 33 милијарде долара. Да не помињемо последице осиромашеног уранијума на животну средину.

Откако је почео рат у Украјини, први пут је у Србији више оних који су против уласка Србије у ЕУ, иако председник Вучић и наша влада кажу да је то приоритетни стратешки циљ. Иако нам, чињеницама, објашњавају зашто је ЕУ за нас важна и свако ко хоће рационално да размисли то зна, али колико год се власт и део опозиције трудили – подршка уласку у ЕУ пада. И није зато крива „руска пропаганда”, мада није да је нема, него сама ЕУ, о чему најбоље сведоче горенаведени примери. Да ли је то разлог да председник Вучић одбруси „западњацима”, како траже десничарски опозиционари, да неће више ни да их види, а камоли да разговара о решењу косметског чвора. То је последње што може и сме да уради, баш због свих наших горких искустава. Због Србије. А и то његово ходање по жици, трпљење и неодустајање, шта год му приредили, са које год стране, свакако је изненађење. Али стварно изненађење.

Како су Финци информисани о уласку у НАТО

Западни медији у стопу прате ставове својих влада по питању рата у Украјини, а како се извештава о стварима важним за сопствене грађане, у октобру прошле године описала је финска политичарка, писац и лекар Пирко Турпеинен-Сари у интервјуу „Новостима”. Говорећи о аплицирању Финске за чланство у НАТО-у, испричала је да није дозвољена дебата на телевизији или другим медијима под покровитељством парламента и истакала: „Главни уредници сваког листа су се изјаснили да подржавају чланство у алијанси. Нажалост, имамо најстроже медијско надгледање јавног мњења које је развијено у сарадњи с такозваним едукаторима са Харварда 2015. Специјално образовање стекло је 100 новинара и државних службеника. Имамо такозвани медијски пул који је део владе и који покрива све медије и издавачке куће. Извршни комитет се састоји од највиших државних службеника сваког министарства, укључујући највишег државног службеника, председника Финске. С обзиром на ту и такву цензуру, није било отворене дебате о чланству у НАТО-у. Финци су увек били против чланства у НАТО-у. У пролеће 2022. одржана једна интернет анкета владине телевизије од 1.300 учесника, који су били прилично одабрани и којима је обећана награда. Према тој анкети је 70 одсто њих било за улазак у НАТО. Материјал анкете је остао сакривен и практично је на основу ове лакрдије закључено да се став Финске према алијанси променио.” Поменула је и лажни „масакр албанских цивила” у Рачку и улогу своје сународнице форензичарке Хелене Ранте у томе и како „финска влада крије оно што се догодило у Рачку”.