Po čemu se razlikuju 24. februar i 24. mart

Mirjana Čekerevac

Francuski predsednik Emanuel Makron, kako je novinarima preneo šef evropske diplomatije Đuzep Borelj, bio je veoma iznenađen iskazanim nepoverenjem prema Zapadu tokom nedavne posete nekim važnim zemljama u svetu. Nisu prihvaćeni zapadni stavovi prema ratu u Ukrajini. Ništa manje nisu iznenađeni, pa i šokirani što se Srbija nije bezrezervno priklonila tim stavovima. To nam svaki zapadni zvaničnik, kao i ambasadori njihovih zemalja gotovo svakog dana ponavljaju. A kad bi sagledali stvari realno, kao što nama savetuju, ne bi bili ni iznenađeni ni šokirani.

Afričke zemlje koje je Makron nedavno posetio imaju svoje razloge za pomenuti stav, na koji, s obzirom na njihovu istoriju, sasvim sigurno nije presudno uticala „ruska propaganda”, kako se to tumači u EU i SAD. Srbija je, za razliku od afričkih zemalja koje su u Ujedinjenim nacijama glasale protiv osude Rusije za agresiju na Ukrajinu, glasala „za”, kao i zapadne zemlje, i za to je imala dobar razlog. I Srbiji je, kao i Ukrajini, ugrožen teritorijalni integritet i suverenitet s „malom” razlikom što Ukrajinu, na sve moguće načine, podržavaju zapadne zemlje koje su, bez odobrenja UN, bombardovale našu zemlju, otele nam deo teritorije, a potom priznale samoproglašenu nezavisnost takozvanog Kosova, tvorevine koja je, njihovim nasiljem, nastala.

Od tog 17. februara 2008. godine, kada je takozvano Kosovo proglasilo nezavisnost, traju pritisci na Srbiju da se „suoči s realnošću” i ovu NATO tvorevinu prizna. No, od početka ruske „specijalne operacije” u Ukrajini, Srbija je izložena brutalnim pritiscima i otvorenim pretnjama da se odrekne dela svoje teritorije, budući da se ruski predsednik Vladimir Putin poziva na „slučaj Kosova” po pitanju samoproglašenih Luganske narodne republike i Donjecke narodne republike, koje su se pripojile Rusiji. Zapad odgovara da to nije isto, ali nastavlja sve agresivnije da pritiska Srbiju jer, kad bi ona priznala takozvano Kosovo, onda to stvarno ne bi bilo isto, pa ni Putin na taj „jedinstven slučaj” ne bi mogao da se poziva.

U jednom trenutku u Beograd su se „sjatili” razni zapadni zvaničnici da „objasne” zašto Srbija mora u potpunosti da sledi spoljnu politiku Evropske unije, to što je osudila rusku agresiju je dobro, ali „nije dovoljno, mora da uvede sankcije Rusiji”. Najagresivniji nastup je imala nemačka ministarka spoljnih poslova Analena Berbok, a sledili su je i nemački novinari, pa je jedan podviknuo našem predsedniku Aleksandru Vučiću, „kako mu nije žao dece koja stradaju u Ukrajini”! Vučić mu je odgovorio da mu je, naravno, žao, ali „nemojte se ljutiti, u NATO bombardovanju naše zemlje stradala su 82 deteta”.

Među ovom ubijenom decom bila je i Irena Mitić (15), koju je NATO bomba ubila 17. aprila na njivi u selu Ribnica kod Vranja, dok je pomagala ujaku u sejanju kukuruza. Kasnije je na delu projektila kojim je usmrćena pronađena oštrim predmetom utisnuta poruka, potpisana sa Erik N.: „Loša vremena, zar to nije divno.” Nemački, kao ni drugi zapadni mediji, ovo nisu preneli. Naprotiv, nemački novinar Klas Relocijus u to vreme pisao je u „Špiglu” kako „Srbi u Prištini igraju fudbal sa albanskim lobanjama”. Lagao je, naravno. To što je desetak godina kasnije uhvaćen u laži, ali na drugom terenu i što je priznao da je lagao i o Srbima, nama baš ništa nije značilo.

Zapadni zvaničnici, a i njihovi mediji, koji „slobodno i nezavisno” apsolutno slede stavove svojih država, gotovo svakog dana se zgražavaju nad ruskim uništavanjem civilne infrastrukture u Ukrajini. Britanski ministar odbrane Ben Volas zgranuto je rekao: „Rusko korišćenje mina i gađanje civilne infrastrukture pokazuje šokantnu brutalnost Putinove invazije.” To govore i nama kad dođu ovde i niko bolje od nas ne razume taj užas. Zato što su tokom NATO agresije na našu zemlju prvi put isprobane grafitne bombe, e da bi se onesposobio naš elektroenergetski sistem. Te 1999. godine na pres-konferenciji u sedištu NATO-a Džejmija Šeja novinar norveške novinske agencije pitao je: „Ako kažete da Vojska Jugoslavije ima generatore za struju, zašto 70 odsto građana te zemlje ostavljate bez struje i vode, kad već tvrdite da su vaši ciljevi isključivo vojni?” Šej je odgovorio: „Ako predsednik Slobodan Milošević stvarno želi da sve njegovo stanovništvo dobije struju i vodu, dovoljno je da pristane na pet uslova koje mu je NATO ispostavio i ova vazdušna kampanja će se završiti.” To je onaj Šej kome je bombardovanje civilnog voza u Grdeličkoj klisuri, u kome je stradalo i nekoliko dece, bilo „kolateralna šteta”.

Britanska ambasadorka Šan Maklaud nedavno je na sastanak s predsednikom Vučićem došla s maramom oko vrata, baš lepo raširenom, na kojoj su bili ispisani stihovi himne Ukrajine: „Naši neprijatelji će nestati kao rosa na suncu, mi ćemo, braćo, vladati svojom zemljom.” „Samo” nepoštovanje ili pretnja domaćinu, provokacija? Šta je ambasadorka imala na umu, ona zna. Činjenica je da nije uspela da isprovocira Vučićevu reakciju, zato što je Vučić državnik koji zna kako bi to bilo upotrebljeno protiv njegove zemlje. Ali, uspela je da uvredi ogromnu većinu građana Srbije. Srbija jeste mala, ali ovde živi ponosan narod, spreman da oprosti, ali ne zaboravlja. Kako, na primer, zaboraviti da je baš Velika Britanija 2015. godine podnela rezoluciju u Ujedinjenim nacijama, kojom bi srpski narod jedini u istoriji bio žigosan kao genocidan. To je uradila zemlja koja je, na primer, počinila stravične zločine u Keniji, gde su imali logore za tamošnji narod gore od Hitlerovih. Da predsednik Vučić nije zamolio ruskog predsednika Vladimira Putina da uloži veto, rezolucija bi prošla. Ni ovo se ne zaboravlja.

Nedavno je Apelacioni sud u Prištini potvrdio prvostepenu presudu kojom je bivši ministar uprave i lokalne samouprave iz redova Srpske liste Ivan Todosijević osuđen na godinu dana zatvora zbog „izazivanja mržnje, nacionalne, rasne, verske ili etičke podele ili netrpeljivosti”. Todosijević je rekao da je slučaj „Račak” izmišljen i iskorišćen kao povod za bombardovanje. Niko od predstavnika međunarodne zajednice nije ni slovo rekao tim povodom, ma kakva sloboda govora o kojoj nam stalno pripovedaju. A Todosijević ništa nije slagao, pa i finska forenzičarka Helena Ranta je priznala, doduše naknadno, ali svejedno, da u Račku nije bilo nikakvog masakra civila, nego da su to bili „borci OVK” stradali u borbi. Zašto je ranije lagala, pa, kaže, naterao ju je Vilijam Voker, tadašnji šef misije OEBS-a. Bio je potreban povod za bombardovanje i, uz svesrdnu podršku zapadnih medija, pronađen je. Todosijeviću to što su svi, osim albanskog lobiste Vokera, priznali da je Račak bio laž, nije pomoglo.

Đuzep Borelj je nedavno u „Politici” objavio autorski tekst koji je počeo ovako: „Dan 24. februar 2022. godine zauvek će ostati upamćen kao datum kada je Rusija započela svoju brutalnu, ničim neizazvanu i protivpravnu invaziju na Ukrajinu. Ovo je bio i ostao slučaj čiste agresije i jasnog kršenja Povelje UN.” Da je stavio „dan 24. mart 1999. godine”, a umesto Rusija i Ukrajina, NATO i Srbija, baš ništa ne bi pogrešio. Kazao je i da se „zato međunarodno pravo mora primenjivati svuda kako bi svi bili zaštićeni od politike moći, ucena i vojnih napada”. Svaka mu je, kako se to kod nas kaže, „ka Njegoševa”, samo nam ne reče zašto ovo ne važi za Srbiju i zašto, kako kaže naš predsednik Vučić, sležu ramenima kad god ih to pita, a stalno ih pita.

Nema odgovora zašto ono što važi za Ukrajinu ne važi za Srbiju, a u svim izveštajima Evropske komisije o napretku Srbije i rezolucijama Evropskog parlamenta obavezno se pomene kako se „ne radi dovoljno na upoznavanju građana Srbije sa pomoći koja stiže iz EU”. Predsednik Vučić se ubi pričajući o tome, ne propuštajući priliku da se zahvali i kaže koliko je to važno, ali nije ni on svemoguć, mada mu mnogi to pripisuju. Nama nekako uvek padne na pamet kolika je materijalna šteta od NATO bombardovanja mostova, „mostića”, elektromreže, rafinerija, hemijskih postrojenja, kuća, zgrada, bolnica... A neke procene kažu da je veća od 33 milijarde dolara. Da ne pominjemo posledice osiromašenog uranijuma na životnu sredinu.

Otkako je počeo rat u Ukrajini, prvi put je u Srbiji više onih koji su protiv ulaska Srbije u EU, iako predsednik Vučić i naša vlada kažu da je to prioritetni strateški cilj. Iako nam, činjenicama, objašnjavaju zašto je EU za nas važna i svako ko hoće racionalno da razmisli to zna, ali koliko god se vlast i deo opozicije trudili – podrška ulasku u EU pada. I nije zato kriva „ruska propaganda”, mada nije da je nema, nego sama EU, o čemu najbolje svedoče gorenavedeni primeri. Da li je to razlog da predsednik Vučić odbrusi „zapadnjacima”, kako traže desničarski opozicionari, da neće više ni da ih vidi, a kamoli da razgovara o rešenju kosmetskog čvora. To je poslednje što može i sme da uradi, baš zbog svih naših gorkih iskustava. Zbog Srbije. A i to njegovo hodanje po žici, trpljenje i neodustajanje, šta god mu priredili, sa koje god strane, svakako je iznenađenje. Ali stvarno iznenađenje.

Kako su Finci informisani o ulasku u NATO

Zapadni mediji u stopu prate stavove svojih vlada po pitanju rata u Ukrajini, a kako se izveštava o stvarima važnim za sopstvene građane, u oktobru prošle godine opisala je finska političarka, pisac i lekar Pirko Turpeinen-Sari u intervjuu „Novostima”. Govoreći o apliciranju Finske za članstvo u NATO-u, ispričala je da nije dozvoljena debata na televiziji ili drugim medijima pod pokroviteljstvom parlamenta i istakala: „Glavni urednici svakog lista su se izjasnili da podržavaju članstvo u alijansi. Nažalost, imamo najstrože medijsko nadgledanje javnog mnjenja koje je razvijeno u saradnji s takozvanim edukatorima sa Harvarda 2015. Specijalno obrazovanje steklo je 100 novinara i državnih službenika. Imamo takozvani medijski pul koji je deo vlade i koji pokriva sve medije i izdavačke kuće. Izvršni komitet se sastoji od najviših državnih službenika svakog ministarstva, uključujući najvišeg državnog službenika, predsednika Finske. S obzirom na tu i takvu cenzuru, nije bilo otvorene debate o članstvu u NATO-u. Finci su uvek bili protiv članstva u NATO-u. U proleće 2022. održana jedna internet anketa vladine televizije od 1.300 učesnika, koji su bili prilično odabrani i kojima je obećana nagrada. Prema toj anketi je 70 odsto njih bilo za ulazak u NATO. Materijal ankete je ostao sakriven i praktično je na osnovu ove lakrdije zaključeno da se stav Finske prema alijansi promenio.” Pomenula je i lažni „masakr albanskih civila” u Račku i ulogu svoje sunarodnice forenzičarke Helene Rante u tome i kako „finska vlada krije ono što se dogodilo u Račku”.