Одустао је од илузија, али не од борбе за Косово и Метохију

Политичка позадина убиства премијера Србије и лидера Демократске странке (ДС) Зорана Ђинђића ни после две деценије није откривена. И управо ових дана, уочи двадесете годишњице атентата, Ђинђићев близак сарадник, лидер Социјалдемократске странке (СДС) и бивши председник Србије, Борис Тадић, открио је у интервјуу за ТВ Инсајдер до сада непознате чињенице и околности у вези са активностима бившег премијера по питању јужне српске покрајине, а које бацају другачије светло на догађаје од пре две деценије. Остаје једино нејасно – зашто је лидер СДС-а ћутао све ове године. Додуше, накнадно је изјавио да „није изнео било шта ново”.

Тадић је указао да је „Ђинђић непосредно пред убиство изашао са иницијативом којом је тражио од западних политичара да се косовско питање ревидира” и да се „поново врати у међународну јавност, да се уђе у преговарачки процес”. „Он је поставио питање повратка наших снага, 1.000 припадника нашег особља на КиМ, то значи на границе са Албанијом, с Македонијом и тако даље, а не нажалост у заштити српског становништва, јер тако дефинише Резолуција 1244, тај акт о повратку наших снага”, указао је Тадић.

„Зоран Ђинђић је на ту своју иницијативу добио екстремно агресиван одговор. Ја сам у том тренутку због молитвеног доручка, игром случаја, био у Вашингтону и позван сам у Стејт департмент након тог писма. Имао сам екстремно тежак разговор с представницима Стејт департмента, да их не именујем овог тренутка, и добио сам реално претње које је требало да пренесем Зорану Ђинђићу. Ја сам у разговору с њим те претње пренео, он је био веома забринут због тога што сам му рекао. Након неколико недеља Зоран Ђинђић је доживео ту трагедију која се десила”, рекао је бивши председник Србије. Он је истакао да „не инсинуира да ли је Запад уопште повезан с том трагедијом”, али и да је то на њега оставило, како је рекао, изузетан утисак.

Подсетимо, премијер Ђинђић је 18. јануара 2003. за РТС, у једном од својих последњих интервјуа, оценио да су интереси државе угрожени на КиМ и да се они угрожавају свакога дана, да се тамо ствара једно дефинитивно стање иза наших леђа, а све под фирмом „није још време”. „Са САД треба да се пређе на Европску унију, ЕУ треба да преузме иницијативу, Америка има проблеме са Ираком, нека ЕУ добије мандат да се бави тим питањем. Нека га решава на начин Дејтонског споразума: неповредивост спољних граница, колективна права за етничке заједнице, договор. Не једнострано и не на основу етничке компактности. Да заштитите интересе државе Србије, а не само појединачних српских грађана, избеглица, којих иначе има јако мало на Косову. Тражим да се дефинишу права државе Србије на Косову, мимо права Срба, то су две различите ствари. Тражим да се у најскоријем могућем року (10, 15, 20 дана) каже када ће бити враћено хиљаду српских полицајаца и војника по Резолуцији 1244. Нека кажу следеће године, нека кажу за хиљаду година, али нека кажу када и у односу на то ми ћемо да дефинишемо своју политику”, рекао је тада Ђинђић.

О хитности решавања косовског питања, између осталог, говорио је и за медије из Бањалуке, око три недеље уочи убиства. „Кад се прича о националним интересима, онда Америка може да има национални интерес у Ираку, а Србија не може да има национални интерес на Косову, зато што није заслужила. Заслужили смо да се наш национални интерес уважава”, рекао је. Говорећи о Резолуцији Савета безбедности УН 1244, оценио је да је она Србији узела атрибуте суверености на Косову, а то је законодавна, судска и извршна власт, као и питање безбедности. „Теорија је била отприлике: ми ћемо то да задржавамо негде у неком депоу док се односи не среде и онда ћемо да видимо како да поделимо то између Приштине и Београда. Сигурно не као што је било раније, да је то сада једна провинција у оквиру Србије, али не и у смислу да Косово буде независно. И сви су пристали на ту резолуцију, и ми смо пристали на ту резолуцију и рекли смо: ’То је у реду, привремено ће међународна заједница да спроводи суверенитет на Косову’”, рекао је Ђинђић.

Објашњавајући шта се у међувремену десило, навео је да су отворили тај депо, тај трезор, и почели те атрибуте да преносе на локалне структуре. Казао је да се законодавна власт потпуно суверено обавља у Приштини и да се доносе закони, као и извршна, указујући да имају владу која је потпуно аутономна у односу на Србију, а онда и судска. „Погледајте безбедност, и читав тај процес иде у правцу да ће једног тренутка сви атрибути државности бити пренети на локалне албанске институције, а онда ће међународна заједница да каже хајде да видимо како ће Београд и Приштина да сарађују. Имамо два потпуно независна правна, економска и политичка система, е сада их ви хармонизујте. Ако не можете, ево вам пет година па се договарајте. Десет, педесет, али сте за то време изван европских интеграција”, навео је Ђинђић.

Додао је и да је постало јасно да се на једној страни прича о одлагању крајњег статуса до тренутка кад ће то моћи мирно да се уради, а да се за то време дижу стандарди, одређени критеријуму се спроводе на КиМ, враћају се неки нормални свакодневни односи, а иза паравана се ствара држава. Подигао је, како је рекао, прашину и панику у вези с тим, тражећи да се статус одмах зна, а они су рекли да није време. „Како није, што га онда решавате свакодневно ако није време? Зашто онда дајете парламенту Косова и Метохије да одлучује о питањима економског система, што је у надлежности централне државе, зашто преносите на Косовски заштитни корпус надлежности безбедности, зашто утврђујете граничне прелазе, а не питате Београд? Па, као, ’добро то’. Није добро, то не може да буде добро”, казао је. Поменуо је да је врло једноставна идеја федерализације тиме што ће Срби на КиМ да буду признати као конститутивни народ који ће имати своје институције у оквиру заједничких институција.

„Најгоре је да Косово буде фактички независно, а да га онда, као млински камен, као такво албанско независно Косово, прикаче на ногу и кажу ’ви сте одговорни за њега, и док не хармонизујете односе, не можете да идете даље’. То значи, за сва времена смо искључени из историје. И да нам кажу сутра: ’Пошто сте иста држава, ви морате да дозволите да албански бизнисмени купују по Србији, да учествују у приватизацијама и тако даље. То што ви не можете да одете тамо и попијете кафу у Приштини или Призрену, па то су инциденти. То су појединачни људи, екстремисти, али ви нисте такви, ви сте разумни. Нека купе Теразије својим нарко-доларима и милијардама које имају, нека купе електропривреду и нека сутра Србија буде практично албанска држава.’ То је оно што се неће десити, то је оно што ћемо ми спречити. Ми тражимо да се питање учешћа државе Србије на КиМ међународно реши”, истакао је Ђинђић. Казао је и да међународна заједница покушава да то питање сведе на питање права Срба као протераних лица и националне мањине. И, како је рекао, подмеће једно за друго, као да се тиме решава државно питање.

„Чак и да Срби, што није могуће, имају сва права на Косову и Метохији, тиме се још право Србије није ни поменуло. Ми желимо на оба колосека да имамо напредак. На једној страни, наравно, да се врате протерани Срби и да они малобројни који још нису протерани имају безбедност. Али, такође, држава Србија да има јасно дефинисана своја права. Или да нема своја права, али нека онда Савет безбедности каже: ’Нема Србија никаква права, ми смо доделили независност Косову.’ Ми нећемо водити рат са Саветом безбедности, али ћемо знати на чему смо. Ово што сада имамо је најгоре”, оценио је он. То је, како је сликовито објаснио, „бела смрт”: „У снегу сте, мислите да вам је лепо, а у суштини постепено умирете. И морате да се пробудите, јер тог тренутка кажете: ’Не, ја се налазим у опасности.’ Косово је још увек опасност за српску државност, јер оно је рана кроз коју може да вам исцури и последња кап крви.” Казао је и да та рана мора да се затвори на одређени начин, максимално повољно за нас, али да треба да будемо спремни на одређени компромис који би уважавао и интересе оне друге стране, Албанаца.

„Ја сам рекао – ако не важи за Србију оно што је важило у Дејтону, а то је да су националне заједнице добиле свој колективни статус и да су границе непроменљиве, да се каже – у реду, све те републике бивше Југославије су државе. Дакле, ако то не важи за Србију, а ја мислим да неће важити више ни за кога, како објаснити да је једини преседан направљен управо за Србију. Рекао сам: јесам за очување Дејтона, али дајте да нађемо неки компромис кроз регионалну сарадњу, кроз билатералну сарадњу албанског дела Косова са Албанијом, српског дела Косова са Србијом, Републике Српске са Србијом, хрватског дела Босне са Хрватском, без мењања граница, без постављања питања суверенитета, људи... Али, ако ви желите да створите албанску државу у 21. веку на територији која припада држави Србији, онда ћете поново отворити процес који сте мислили да сте затворили. И то није моја жеља, то је опис стања”, рекао је Ђинђић.

Каријерни дипломата Зоран Миливојевић објашњава за „Политику” да се покојни премијер врло брзо „спустио на земљу” после еуфорије са 5. октобром, промене власти и уверавања да ће све демократски да се реши, да се променом режима стварају услови да све недаће Србија превазиђе. Две ствари постале су јасне, прецизира наш саговорник: да нам Запад у суштини неће ништа опростити и да неће променити став у вези са Србима, а као друго, да тај пут у ЕУ и тај занос ипак имају неке услове.

„Постало је јасно да је косовско питање за Запад важно и да бомбардовање није било случајно, односно да постоји тежња да се то заокружи. Мислим да је он већ у првој-другој години мандата био склон да то питање отвори”, наводи Миливојевић. Оцењује да је Ђинђић разумео да је главно питање које се отвара после петооктобарских промена српско национално питање на овим просторима. Миливојевић сматра да је покојни премијер имао ту „српску националну копчу”, подсећа на његов својевремени одлазак на Пале, без обзира на то што је припадао Демократској странци и био прозападно оријентисан. „Сасвим је сигурно да је на крају живота, на челу владе, био спреман и да је отворио то питање, што потврђује интервју који је дао у Бањалуци. Нажалост, они после њега га нису следили, очигледно да у ДОС-у није било већине за такав приступ”, истиче Зоран Миливојевић.

Владислав Јовановић: Прећутна рампа са Запада

Бивши министар иностраних послова СР Југославије Владислав Јовановић оцењује за „Политику” да је код покојног премијера настао један „прелом” и да је видео да Запад у суштини замајава Србију и води Косово ка тоталном издвајању из Србије. „Онда је започео самосталну акцију слањем писама великим државама, давањем изјава у Немачкој, Бањалуци и код нас које су потпуно противречне интересима Запада у вези са КиМ. И то је био разлог зашто је према њему била постаљена једна прећутна рампа”, наводи Јовановић и оцењује да се покојни премијер освестио на време од магловитих порука које је Запад Србији слао у вези с КиМ и почео да делује здраворазумски и у интересу државе. Тадашња позиција Србије, оцењује наш саговорник, била је тешка, зато што су људи који су дошли на власт уз немалу помоћ Запада били у неку руку његови дужници, иако то нису хтели.