Дуга листа тајни

Ни после две деценије није познато ко је и због чега наредио убиство Зорана Ђинђића. Политичка позадина атентата остала је до данас на нивоу претпоставки, теорија и недоказаних верзија, препуштена слободним мишљењима. Не постоји намера тужилаштва, нити било каква политичка иницијатива да се са истрагом о налогодавцима настави. Док кривци, такозвани извођачи радова, одавно робијају вишедеценијске казне, они који су их за тај чин ангажовали избегли су правду. Зна се ко је пуцао, колико је метака испалио и ко је помагао. Правосуђе није успело да одговори у чијим рукама су ти људи били оруђе. Зато убиство Ђинђића многи пореде са атентатом на америчког председника Кенедија.

Српски премијер убијен је у јеку политичке борбе две супротстављене стране – Демократске странке и Демократске странке Србије, а поруке које су најављивале да обрачун неће бити ограничен на медијски простор и политички ринг постајале су све жешће. Само неколико сати после атентата знало се да је то учинила до тада највећа криминална група на Балкану, земунски клан, која је хтела да рушењем Ђинђићеве власти спречи да се њихови ранији злочини расветле. Саопштено је да је циљ ове групе да заустави започету борбу против организованог криминала, да у земљи изазове хаос, безвлашће и страх, прикривањем иза патриотизма, мешањем у политику, повезивањем с државним структурама, подмићивањем новинара и аналитичара.

Душан Спасојевић и Милорад Улемек знали су шта им се спрема. Несхватљиво је да су безбедносне службе и поред тога дозволиле да они буду бржи. Тешко је поверовати у толику неефикасност оних чији је посао био обавештајни рад и безбедност Ђинђића.

Сутрадан, 13. марта, полиција саопштава да су атентат извршиле три особе, из канцеларије у Улици адмирала Гепрата, које су биле обучене у радничке комбинезоне. Дан касније, почиње рушење симбола моћи земунског криминалног клана – бесправно подигнута кућа у Шилеровој улици, чији су власници били у то време одбегли Спасојевић, који је у време највеће моћи имао државно обезбеђење, и Миле Луковић. Срушена је експлозивом после више дана и није познато да ли су тиме многе тајне остале скривене.

У селу Мељак, две седмице после атентата, Спасојевића и Луковића убили су припадници Специјалне антитерористичке јединице, након што су пружили отпор хапшењу, док је Дејан Миленковић Багзи успео да побегне. Многи не верују да се тај догађај одиграо баш овако, али званичну верзију о смрти вођа земунског клана докази нису оспорили.

У полицијској акцији „Сабља” ухапшено је 11.165 људи, међу којима су и Звездан Јовановић и још неколико умешаних у атентат. Због сумње да су били на платном списку земунског клана, хапшени су новинари неких таблоида, адвокати, а приведени су један тужилац и судија, као и више руководилаца и припадника безбедносних служби.

Полиција је, због информација да су се са Спасојевићем и Улемеком састајали пре атентата, ухапсила Ацу Томића, бившег шефа војне безбедности, и Радета Булатовића, саветника за безбедност тадашњег председника Војислава Коштунице. У истрази је био осумњичен и Војислав Шешељ, лидер радикала.

До подизања оптужнице Томић и Булатовић су пуштени на слободу и ослобођени свих сумњи. Против Шешеља истрага је обустављена јер је у то време био у Хагу. Тужилаштво је као првооптуженог за атентат означило Милорада Улемека Легију, у то време најтраженијег српског бегунца од правде, а као мотив навело је спречавање борбе против организованог криминала. О политичким амбицијама земунског клана и тезама да их је подржавао Коштуница са својим сарадницима – више није било речи.

Неколико месеци након што је Коштуница постао премијер, Улемек се изненада појавио. Читава Србија била је запрепашћена када је чула вест да је 2. маја 2004. године најтраженији српски бегунац изашао из своје куће у Филмском граду, пришао полицајцима који су стајали испред и рекао да је све време био ту. Пребачен је у седиште МУП-а, где су с њим разговарали начелник Ресора јавне безбедности Мирослав Милошевић и министар полиције Драган Јочић. Затим је одведен у затвор. Очекивало се да се сазна где се крио, али и то је остало једна од мистерија.

На суђењу је казао да се предао да би се сазнала истина, да има поверења у фер поступак и да му је неко наместио убиство Ђинђића.

„Након промене власти, која је створила ову конструкцију, сада реалније може да се прича”, рекао је.

Околности Улемекове предаје никада нису довољно истраживане. До данас није познато да ли је те ноћи направљен некакав договор. Много је питања која су, попут овог, остала без одговора јер их ни суд ни тужилаштво нису поставили. Кроз судницу су прошли готово сви премијерови сарадници, али сведочење људи из Коштуничиног тима нико није сматрао потребним. Све се свело на површно саслушање Томића и Дејана Михајлова. Адвокати Рајко Даниловић и покојни Срђа Поповић, који су заступали породицу премијера, инсистирали су да суд саслуша Коштуницу, Јочића, Булатовића и испита улоге страних безбедносних служби, али судско веће имало је другачије мишљење.

Суд свој став није променио ни када је Србији из Грчке изручен Дејан Миленковић Багзи и када су медији објавили транскрипте његових прислушкиваних телефонских разговора. Према ономе што је писало у транскриптима, док је био у притвору у Грчкој, Миленковића је тадашња адвокатица наговарала да лажно сведочи и да за убиство премијера оптужи његове сараднике. Позивала се на договор с најближим сарадницима Војислава Коштунице, тадашњег премијера. Суд је одбио да проверава аутентичност транскрипата и коме су достављени. Ни тужилаштво није сматрало да треба да се истражи евентуално кривично дело, а покренут је само поступак за клевету против новинара Милоша Васића, који је транскрипте објавио.

У јеку суђења, у септембру 2005. године, због оптужби које никад нису доказане, ухапшен је поступајући тужилац Милан Радовановић. Други тужилац који је радио с њим, Небојша Мараш, отишао је у адвокатуру. Поступак је наставио да води Јован Пријић. Непуних годину дана касније, из предмета се повукао и председавајући судија Марко Кљајевић. Нешто раније ухапшен је његов рођени брат, као вођа „стечајне мафије”. Судија Кљајевић је у једном интервјуу рекао да није могао да суди слободно.

Дан када су пуцали у Србију

Премијер Ђинђић убијен је 12. марта 2003. године у 12.25 часова на паркингу испред службеног улаза у Владу Србије. Удаљен 134 метра од своје мете, Звездан Јовановић, искусни снајпериста Јединице за специјалне операције, с прозора Завода за фотограметрију у Улици адмирала Гепрата испалио је снајперски хитац премијеру у срце.

Ђинђић пада смртно погођен. Одјекује и други хитац. Пада и Веруовић. Остали телохранитељи покушавају да им помогну и да утврде одакле се пуца. После десет минута у Ургентном центру почиње борба за Ђинђићев живот. У 13.30 часова званично је проглашена смрт.

Јаке снаге полиције наоружане аутоматским оружјем распоређене су свуда по Београду. Завладали су страх, запрепашћење и туга. У тишини, грађани са сузама у очима, носећи цвеће и свеће, прилазе улазу у владу. „Данас су пуцали у Србију”, писало је на једној од остављених порука.

Исте вечери, Влада Србије издаје саопштење да за убиство премијера сумњичи земунски криминални клан. Објављен је списак од 23 припадника, док су као вође ове групе означени Улемек, Спасојевић и Миле Луковић.

На дан сахране премијера, фотографије Рузвелтове улице, испуњене целом ширином реком људи која је корачала иза ковчега, обишле су свет. То је био „Последњи круг великог шетача”, писали су медији.

Утврђено је да је премијер усмрћен хицем из пушке „хеклер и кох”, калибра 308 винчестер, која је нађена у једном камењару у Новом Београду. ЈСО је расформирана.Пресуда

Суђење је почело у децембру 2003. и трајало је три и по године. Пресуду је 23. маја 2007. године изрекло веће којем је председавала судија Ната Месаровић. На максималне казне од по 40 година затвора осуђени су Милорад Улемек, као организатор, и Звездан Јовановић, као непосредни извршилац. На по 35 и 30 година осуђени су остали саучесници. Саша Пејаковића осуђен је на осам година због помагања окривљенима после атентата. Сви оптужени, осим Пејаковића, тражили су од суда да их стражари изведу из суднице јер нису хтели да саслушају образложење пресуде.

„Суд је утврдио да је премијер Србије Зоран Ђинђић убијен након демократских промена, када је већина грађана веровала да за Србију долази боље време”, била је прва реченица усменог образложења судије Нате Месаровић.

Влада премијера Ђинђића била решена да изврши коначан обрачун с криминалом, али је од расветљавања случаја „Ибарска магистрала” имала проблеме с врхом ЈСО јер су докази водили истрагу до Улемека, који је сматрао да ће убиством премијера спречити изручења припадника те јединице Хагу и хапшења оних који су умешани у злочине, речено је између осталог у образложењу пресуде. Судија је посебно истакла да су многи органи затајили у обезбеђивању премијера Ђинђића и да за то нема објашњења.

Три покушаја атентата

Истрага је утврдила да су три неуспела атентата на премијера организована током фебруара и марта 2003. Приликом повратка премијера с Копаоника, 16. фебруара, група је планирала да код Бубањ потока заустави премијерову колону и да се затим на његово возило испали „зоља”. Звездан Јовановић касније је рекао да је одбио да пуца јер су у возилу иза били премијерова супруга и деца. Пет дана касније, сличан сценарио био је осмишљен приликом Ђинђићевог одласка у Бањалуку, на ауто-путу код Београдске арене, када је Миленковић пресекао пут колони, али је Ђинђићев возач избегао судар. Још један покушај атентата група је планирала да изведе снајпером испред скупштине, али је Јовановић одустао због присуства великог броја новинара и сниматеља који би моли бити погођени. Рекао је да су план „један на један” смислили он и Улемек, да не би било других жртава.Није било трећег метка

Неколико дана пре отварања Специјалног суда, Ђинђићев телохранитељ Милан Веруовић дао је интервју Радију Б92 и рекао да мисли да је атентат извршен с две пушке, да су испаљена три хица и да је премијер погођен метком испаљеним из правца Бирчанинове улице. То је онима чији је интерес био рушење оптужнице дало повода за разноразне теорије које су пратиле читав судски поступак. Судскомедицинско вештачење наших стручњака, као и Института за криминалистику у Визбадену у Немачкој потврдило је да је премијер убијен из пушке „хеклер и кох”, да су на њој нађена влакна ћебета које је затечено на прозору зграде из које је пуцано, а снајпериста га је користио као ослонац. Балистичари МУП-а утврдили су на основу трагова ударне игле, извлакача чауре и жлебова цеви да је атентат извршен управо пушком нађеном у камењару.