Duga lista tajni

Ni posle dve decenije nije poznato ko je i zbog čega naredio ubistvo Zorana Đinđića. Politička pozadina atentata ostala je do danas na nivou pretpostavki, teorija i nedokazanih verzija, prepuštena slobodnim mišljenjima. Ne postoji namera tužilaštva, niti bilo kakva politička inicijativa da se sa istragom o nalogodavcima nastavi. Dok krivci, takozvani izvođači radova, odavno robijaju višedecenijske kazne, oni koji su ih za taj čin angažovali izbegli su pravdu. Zna se ko je pucao, koliko je metaka ispalio i ko je pomagao. Pravosuđe nije uspelo da odgovori u čijim rukama su ti ljudi bili oruđe. Zato ubistvo Đinđića mnogi porede sa atentatom na američkog predsednika Kenedija.

Srpski premijer ubijen je u jeku političke borbe dve suprotstavljene strane – Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije, a poruke koje su najavljivale da obračun neće biti ograničen na medijski prostor i politički ring postajale su sve žešće. Samo nekoliko sati posle atentata znalo se da je to učinila do tada najveća kriminalna grupa na Balkanu, zemunski klan, koja je htela da rušenjem Đinđićeve vlasti spreči da se njihovi raniji zločini rasvetle. Saopšteno je da je cilj ove grupe da zaustavi započetu borbu protiv organizovanog kriminala, da u zemlji izazove haos, bezvlašće i strah, prikrivanjem iza patriotizma, mešanjem u politiku, povezivanjem s državnim strukturama, podmićivanjem novinara i analitičara.

Dušan Spasojević i Milorad Ulemek znali su šta im se sprema. Neshvatljivo je da su bezbednosne službe i pored toga dozvolile da oni budu brži. Teško je poverovati u toliku neefikasnost onih čiji je posao bio obaveštajni rad i bezbednost Đinđića.

Sutradan, 13. marta, policija saopštava da su atentat izvršile tri osobe, iz kancelarije u Ulici admirala Geprata, koje su bile obučene u radničke kombinezone. Dan kasnije, počinje rušenje simbola moći zemunskog kriminalnog klana – bespravno podignuta kuća u Šilerovoj ulici, čiji su vlasnici bili u to vreme odbegli Spasojević, koji je u vreme najveće moći imao državno obezbeđenje, i Mile Luković. Srušena je eksplozivom posle više dana i nije poznato da li su time mnoge tajne ostale skrivene.

U selu Meljak, dve sedmice posle atentata, Spasojevića i Lukovića ubili su pripadnici Specijalne antiterorističke jedinice, nakon što su pružili otpor hapšenju, dok je Dejan Milenković Bagzi uspeo da pobegne. Mnogi ne veruju da se taj događaj odigrao baš ovako, ali zvaničnu verziju o smrti vođa zemunskog klana dokazi nisu osporili.

U policijskoj akciji „Sablja” uhapšeno je 11.165 ljudi, među kojima su i Zvezdan Jovanović i još nekoliko umešanih u atentat. Zbog sumnje da su bili na platnom spisku zemunskog klana, hapšeni su novinari nekih tabloida, advokati, a privedeni su jedan tužilac i sudija, kao i više rukovodilaca i pripadnika bezbednosnih službi.

Policija je, zbog informacija da su se sa Spasojevićem i Ulemekom sastajali pre atentata, uhapsila Acu Tomića, bivšeg šefa vojne bezbednosti, i Radeta Bulatovića, savetnika za bezbednost tadašnjeg predsednika Vojislava Koštunice. U istrazi je bio osumnjičen i Vojislav Šešelj, lider radikala.

Do podizanja optužnice Tomić i Bulatović su pušteni na slobodu i oslobođeni svih sumnji. Protiv Šešelja istraga je obustavljena jer je u to vreme bio u Hagu. Tužilaštvo je kao prvooptuženog za atentat označilo Milorada Ulemeka Legiju, u to vreme najtraženijeg srpskog begunca od pravde, a kao motiv navelo je sprečavanje borbe protiv organizovanog kriminala. O političkim ambicijama zemunskog klana i tezama da ih je podržavao Koštunica sa svojim saradnicima – više nije bilo reči.

Nekoliko meseci nakon što je Koštunica postao premijer, Ulemek se iznenada pojavio. Čitava Srbija bila je zaprepašćena kada je čula vest da je 2. maja 2004. godine najtraženiji srpski begunac izašao iz svoje kuće u Filmskom gradu, prišao policajcima koji su stajali ispred i rekao da je sve vreme bio tu. Prebačen je u sedište MUP-a, gde su s njim razgovarali načelnik Resora javne bezbednosti Miroslav Milošević i ministar policije Dragan Jočić. Zatim je odveden u zatvor. Očekivalo se da se sazna gde se krio, ali i to je ostalo jedna od misterija.

Na suđenju je kazao da se predao da bi se saznala istina, da ima poverenja u fer postupak i da mu je neko namestio ubistvo Đinđića.

„Nakon promene vlasti, koja je stvorila ovu konstrukciju, sada realnije može da se priča”, rekao je.

Okolnosti Ulemekove predaje nikada nisu dovoljno istraživane. Do danas nije poznato da li je te noći napravljen nekakav dogovor. Mnogo je pitanja koja su, poput ovog, ostala bez odgovora jer ih ni sud ni tužilaštvo nisu postavili. Kroz sudnicu su prošli gotovo svi premijerovi saradnici, ali svedočenje ljudi iz Koštuničinog tima niko nije smatrao potrebnim. Sve se svelo na površno saslušanje Tomića i Dejana Mihajlova. Advokati Rajko Danilović i pokojni Srđa Popović, koji su zastupali porodicu premijera, insistirali su da sud sasluša Koštunicu, Jočića, Bulatovića i ispita uloge stranih bezbednosnih službi, ali sudsko veće imalo je drugačije mišljenje.

Sud svoj stav nije promenio ni kada je Srbiji iz Grčke izručen Dejan Milenković Bagzi i kada su mediji objavili transkripte njegovih prisluškivanih telefonskih razgovora. Prema onome što je pisalo u transkriptima, dok je bio u pritvoru u Grčkoj, Milenkovića je tadašnja advokatica nagovarala da lažno svedoči i da za ubistvo premijera optuži njegove saradnike. Pozivala se na dogovor s najbližim saradnicima Vojislava Koštunice, tadašnjeg premijera. Sud je odbio da proverava autentičnost transkripata i kome su dostavljeni. Ni tužilaštvo nije smatralo da treba da se istraži eventualno krivično delo, a pokrenut je samo postupak za klevetu protiv novinara Miloša Vasića, koji je transkripte objavio.

U jeku suđenja, u septembru 2005. godine, zbog optužbi koje nikad nisu dokazane, uhapšen je postupajući tužilac Milan Radovanović. Drugi tužilac koji je radio s njim, Nebojša Maraš, otišao je u advokaturu. Postupak je nastavio da vodi Jovan Prijić. Nepunih godinu dana kasnije, iz predmeta se povukao i predsedavajući sudija Marko Kljajević. Nešto ranije uhapšen je njegov rođeni brat, kao vođa „stečajne mafije”. Sudija Kljajević je u jednom intervjuu rekao da nije mogao da sudi slobodno.

Dan kada su pucali u Srbiju

Premijer Đinđić ubijen je 12. marta 2003. godine u 12.25 časova na parkingu ispred službenog ulaza u Vladu Srbije. Udaljen 134 metra od svoje mete, Zvezdan Jovanović, iskusni snajperista Jedinice za specijalne operacije, s prozora Zavoda za fotogrametriju u Ulici admirala Geprata ispalio je snajperski hitac premijeru u srce.

Đinđić pada smrtno pogođen. Odjekuje i drugi hitac. Pada i Veruović. Ostali telohranitelji pokušavaju da im pomognu i da utvrde odakle se puca. Posle deset minuta u Urgentnom centru počinje borba za Đinđićev život. U 13.30 časova zvanično je proglašena smrt.

Jake snage policije naoružane automatskim oružjem raspoređene su svuda po Beogradu. Zavladali su strah, zaprepašćenje i tuga. U tišini, građani sa suzama u očima, noseći cveće i sveće, prilaze ulazu u vladu. „Danas su pucali u Srbiju”, pisalo je na jednoj od ostavljenih poruka.

Iste večeri, Vlada Srbije izdaje saopštenje da za ubistvo premijera sumnjiči zemunski kriminalni klan. Objavljen je spisak od 23 pripadnika, dok su kao vođe ove grupe označeni Ulemek, Spasojević i Mile Luković.

Na dan sahrane premijera, fotografije Ruzveltove ulice, ispunjene celom širinom rekom ljudi koja je koračala iza kovčega, obišle su svet. To je bio „Poslednji krug velikog šetača”, pisali su mediji.

Utvrđeno je da je premijer usmrćen hicem iz puške „hekler i koh”, kalibra 308 vinčester, koja je nađena u jednom kamenjaru u Novom Beogradu. JSO je rasformirana.Presuda

Suđenje je počelo u decembru 2003. i trajalo je tri i po godine. Presudu je 23. maja 2007. godine izreklo veće kojem je predsedavala sudija Nata Mesarović. Na maksimalne kazne od po 40 godina zatvora osuđeni su Milorad Ulemek, kao organizator, i Zvezdan Jovanović, kao neposredni izvršilac. Na po 35 i 30 godina osuđeni su ostali saučesnici. Saša Pejakovića osuđen je na osam godina zbog pomaganja okrivljenima posle atentata. Svi optuženi, osim Pejakovića, tražili su od suda da ih stražari izvedu iz sudnice jer nisu hteli da saslušaju obrazloženje presude.

„Sud je utvrdio da je premijer Srbije Zoran Đinđić ubijen nakon demokratskih promena, kada je većina građana verovala da za Srbiju dolazi bolje vreme”, bila je prva rečenica usmenog obrazloženja sudije Nate Mesarović.

Vlada premijera Đinđića bila rešena da izvrši konačan obračun s kriminalom, ali je od rasvetljavanja slučaja „Ibarska magistrala” imala probleme s vrhom JSO jer su dokazi vodili istragu do Ulemeka, koji je smatrao da će ubistvom premijera sprečiti izručenja pripadnika te jedinice Hagu i hapšenja onih koji su umešani u zločine, rečeno je između ostalog u obrazloženju presude. Sudija je posebno istakla da su mnogi organi zatajili u obezbeđivanju premijera Đinđića i da za to nema objašnjenja.

Tri pokušaja atentata

Istraga je utvrdila da su tri neuspela atentata na premijera organizovana tokom februara i marta 2003. Prilikom povratka premijera s Kopaonika, 16. februara, grupa je planirala da kod Bubanj potoka zaustavi premijerovu kolonu i da se zatim na njegovo vozilo ispali „zolja”. Zvezdan Jovanović kasnije je rekao da je odbio da puca jer su u vozilu iza bili premijerova supruga i deca. Pet dana kasnije, sličan scenario bio je osmišljen prilikom Đinđićevog odlaska u Banjaluku, na auto-putu kod Beogradske arene, kada je Milenković presekao put koloni, ali je Đinđićev vozač izbegao sudar. Još jedan pokušaj atentata grupa je planirala da izvede snajperom ispred skupštine, ali je Jovanović odustao zbog prisustva velikog broja novinara i snimatelja koji bi moli biti pogođeni. Rekao je da su plan „jedan na jedan” smislili on i Ulemek, da ne bi bilo drugih žrtava.Nije bilo trećeg metka

Nekoliko dana pre otvaranja Specijalnog suda, Đinđićev telohranitelj Milan Veruović dao je intervju Radiju B92 i rekao da misli da je atentat izvršen s dve puške, da su ispaljena tri hica i da je premijer pogođen metkom ispaljenim iz pravca Birčaninove ulice. To je onima čiji je interes bio rušenje optužnice dalo povoda za raznorazne teorije koje su pratile čitav sudski postupak. Sudskomedicinsko veštačenje naših stručnjaka, kao i Instituta za kriminalistiku u Vizbadenu u Nemačkoj potvrdilo je da je premijer ubijen iz puške „hekler i koh”, da su na njoj nađena vlakna ćebeta koje je zatečeno na prozoru zgrade iz koje je pucano, a snajperista ga je koristio kao oslonac. Balističari MUP-a utvrdili su na osnovu tragova udarne igle, izvlakača čaure i žlebova cevi da je atentat izvršen upravo puškom nađenom u kamenjaru.