Женски двобој за кормило Италије

Док једна планира да обнови земљу и италијанску десницу, друга ће пробати да из политичког пепела уздигне левицу коју су тамо сместили егоцентрични лидери. Прва је Ђорђа Мелони, једина италијанска премијерка и лидерка партије с коренима у Мусолинијевој идеологији и процватом у Берлусконијевој ери. Друга је Ели Шлајн, ново лице некада владајуће, а сада опозиционе Демократске странке, коју је у сенку, понашајући се као да хода холивудским црвеним тепихом, одвео Матео Ренци. Занимљиво је да је Шлајнова, што јој сада иде у прилог, лани напустила странку фрустрирана правцем којим је ишао Ренци и јер „није могла да поднесе” како он спроводи мере које послодавцима олакшавају да отпусте људе и друге запосле под несигурним уговорима.

Иако не би требало да је припадност пола битна када се говори о особинама онога ко управља фирмом или земљом, увек се у јавности нагласи ако је на тим позицијама жена, поготову ако је прва у „мушком послу”.

Упркос силовитим ударима на лик и дело Ђорђе Мелони, показало се да је она далеко вештија и прагматичнија у односима са савезницима и онима који то нису, у односу на многе од њених претходника. То би могао бити случај и са тридесетседмогодишњом левичарком, од оца Американца и мајке Италијанке, која је бриљирала у две америчке председничке кампање. Младо лице опозиције, неконвенционална, насмејана. Асоцира на донедавну новозеландску премијерку Џасинду Андерн и финску Сану Марин, које су постале инспирација јер су избрисале оштру линију која је раздвајала грађане од недодирљивих елитистичких политичара у белим кошуљама и скупим оделима кројеним по мери. Медији имена ових жена исписују у самом врху листе „најкул” политичара на планети.

Замор од „излизаних” и „недодирљивих” политичких лидера, који су деценијама на сцени, а које грађани могу уживо видети само у досадним изборним кампањама, није заобишао ни Италију. Ову поруку примио је Матео Ренци када се нагутао прашине у којој га је на изборима оставио покрет Пет звезда стендап комичара Бепеа Грила. Изгледа да је није схватио јер је последњи пут победом десничарске коалиције у којој је опет Силвио Берлускони демократама директно поручено да је крајње време да се мењају. Тако је из рукава извучена Ели Шлајн. Њена победа приписује се снажној подршци жена и млађих партијских чланова који очекују да ће она засенити премијерку Ђорђу Мелони.

Левичарка је одмах десничарки бацила рукавицу. У првом говору је рекла: „Ја сам жена. Нисам мајка, али то ме не чини мање женом.” Ђорђа Мелони је у првом премијерском обраћању себе назвала женом, мајком и хришћанком која не би волела да јој дете припада ЛГБТ заједници. Ела Шлајн је у вези са женом. Зову је Робин Худ, јер брани сиромашне, подржава државне школе и јавно здравље. Каже и да се бори против сваке врсте неједнакости и несигурности. Погађате да је ударила и на владин антимигрантски став. Рекла је да би стравичан смртоносни исход слупаног дрвеног чамца који је превозио људе код јужне италијанске обале требало да оптерећује савест оних који су одобрили декрет који омета спасавање на мору. Савест и бивше и садашње власти, када је већ поменута, требало би да је оптерећена бројним немилим епизодама, али сада је ред на демократе као опозициону силу да прстом упиру у одлуке нове власти која је „традиционална” у бројним пољима, попут питања абортуса, родне равноправности, положаја и права ЛГБТ заједнице, емпатије према избеглицама.

Осим у вербалном надмудривању, Ели је десницу већ поразила на терену. Ова бивша посланица Европског парламента истакла се пре три године када је њена малена странка Карађоза (храбри, одважни) одиграла кључну улогу у заустављању крајње деснице да преузме власт у традиционално левичарској северној регији Емилија-Ромања (Болоња је главни град). Демократе очекују да је ово само почетак њихове звезде у успону.