Путуј са Че Геваром

Упознали смо се, Зоки и ја 1988. године, на Академији уметности у Новом Саду, када сам почео да студирам, а он таман начео другу годину истих студија. Нисмо се тада дружили, није било времена, јер је свака глумачка класа као мала породица  – затворена у себе, своје лепоте и проблеме.

Почели смо да се дружимо тек кад сам се, након завршених студија, и ја, као и он, запослио у Позоришту младих, опет годину и нешто касније. Позориште младих је тада постало наша заједничка, нова, друга породица. И ту је кренуло пријатељство које је трајало од лета 1994. до 8. марта ове године. Са успонима и падовима, у срећним и тужним тренуцима, у немаштини, бомбардовањима, штрајковима...

Радовали смо се заједно сваком новом животу у тој породици Позоришта младих, свакој улози, свакој премијери, одиграној представи... Лутке смо грлили и волели као сопствену децу. А тек што смо певали!! У кафани углавном. На сцени – мене су ретко пуштали – њега никако!

Зоран је увек био са осмехом на лицу. Био је борац, фајтер! Оптимиста. Таквог ћу да га памтим. Увек спреман сваком да помогне, некад и да одмогне, али нема везе, јер свако од нас има лоше и „минус” фазе, али то није суштина! Суштина је у томе да је Зоран био добар човек. И таквог ћу да га памтим! Све оно друго, што је било из „лако ћемо” или неке боемске будалаштине – „пуштам низ воду”, јер није вредно пажње.

И нема сад смисла да набрајам представе у којима је играо, криво ми је само што тога није било више, јер је Зорана пре неколико година тело почело да издаје... Знам само да ће многе књиге од сада имати једног читаоца мање, филмови – гледаоца мање, „Арсенал” навијача мање, а Позориште младих једног блентавог,  а драгог,  глумца мање.

Путуј Зоране, са Че Геваром и другим револуционарима, у неке друге, нове, снове и победе!