Грб и застава

Кључни проблем савременог света, па и нас као дела истог, ма како тај исти свет градио шенгенске зидове, око и против нас, јесте криза идентитета. Глобализација је методом melting pota све успешнија у разбијању националних идентитета. Нешто боље се држи фамилијарни идентитет, јер је породица темељ правног устројства на коме почивају савремена законодавства, па је агресија на њу од стране рибара људских душа, како их назива Шушњић, нешто блажа. Но, ни њу не остављају на миру.

Нарочито се угроженост класичних обитељских вредности, осећа у срединама које су патријархално устројене. Криза ауторитета осећа се једнако на микроплану то јест у оквирима породичне заједнице, где фигура оца све више губи од оног класичног сјаја којим је вековима била овенчана. На ширем плану осећа се велики недостатак харизматских личности, фигура које својом снагом могу повући кола напретка шире.

Повлачење паметних из првог плана друштвених активности искористили су мање вредни, наметнувши своје структуре личности. Колоквијално психијатри за такве говоре како им они у мирним временима пишу експертизе, да би их ти исти у турбулентним временима водили.

То је довело до бега памети у технолошке професије као на пример банкарство, менаџмент, медицину, а одлучивање на ширем плану препустили су другоразреднима. Тај феномен је источно од бившег Берлинског зида познат као транзиција, у којој су се неки боље а неки слабије снашли. Индивидуални квалитети су се усмерили у лични прогрес, задовољење потреба лагодног живота. Број јахти, марина, приватних авиона, вила, ексклузивних клубова (привредника, банкара, тајкуна) заменили су затворене виле и ловишта где су донедавно партијским секретарима испирани мозгови за деловање „на терену”. Ипак, остаје чињеница да је негде дубоко запретана идеја о појединцу као стварној вредности, пробила кроз вредновање романа о Дон Кихоту који увек наново стреми према ветрењачама.

Глобализација, мондијализација, атакују на јединку, на индивидуалност, нудећи бледе опште особине у замену за личност, personality, предности групног идентитета у замену за душу појединца баш као Мефистофел Фаусту.

Један од показатеља кризе особа јаког значаја, снажних индивидуалних особина је нестанак заводника у мушко-женским односима и козера, особа које су магнетизмом својих вербалних, хистрионских и културних својстава могле држати друштва у кафани прикована за столице. Ти људи нису ни требали неке спољашње ознаке своје личности. Увек су били спремни да се докажу овде и сада. Они који су таква својства само прижељкивали сакупљали су блага, земље и градове а сујету су хранили признањима наводне изнимности, добијеним од владара.

С титулом племенитости ишао је грб а код већих велможа и застава. С тог латифундијског својства инсигније грба и заставе преносиле су се на групни идентитет, то јест све становнике или оне који су прихватили те ознаке идентитета. Нације су преузеле грбове својих владара, заставе под којима су за њихове интересе гинули. У новије време спортски тимови су открили подсвесну снагу групног, клупског и другог идентитета и пренели хералдику с краљева, преко нација на групе „наших” момака који носе исте боје, ознаке. Тако су масе људи неспособних да изграде сопствени идентитет, нашле уточиште у неком од облика групног идентитета. И као да осећају да је то лоша замена за лични хендикеп, да би га прикрили, увек су спремни на разне облике агресивности. И док су некад севали ножеви у заштити обитељског идентитета у стилу: „Коме ти мајку! Сестру!”, сада падају усијане главе за (договорени) резултат два тима.

Снагу потребе за поистовећивањем с родитељима, затим, племенским, никако не треба потцењивати. Она је крајњи циљ свих облика манипулације. А живимо у веку који је до те мере развило манипулацију да је и то један од разлога што се ретко срећу особе с развијеним индивидуалним особинама које на први поглед импонују. Посебно смо баш ми успешни у дерогирању властитих потенцијала, нарочито смо отпорни на признања за живота наших савременика, док смо издашни да их кујемо у звезде тек кад су мртви. То је својство незрелих друштава који свој идентитет гради per negationem, то јест тако што негира комшију или ближњег. Ко да ћу ја бити лепши ако кажем да је Жика ружан?

Свакодневицу на Балкану карактерише брза промена, замена симбола. Грбови и заставе се мењају таквом брзином да се једва привикавамо на нове а неки су делимично и огуглали и радије се сећају старих симбола, због особине људског мозга да се сећа позитивних ствари, такозвана боља прошлост. Закључно, криза индивидуалног идентитета налази се у корену проблема које као друштво и појединци имамо.