Демонске жене

Од нашег специјалног извештача
Венеција, Лидо – Не знам какве су сексуалне оријентације аутори конкурентних филмова, какав су, можда, трауматични однос у детињству имали са својим мајкама, учитељицама или девојчицама у разреду, али је јасно као дан да са женама имају проблем.

Женски ликови, у великој већини до сада виђених филмова на 65. Венецијанском фестивалу, јесу демони, мучитељи, манипулаторке, неуротичарке, и љубавне жртве и љубавне агресорке, па гледаоцу не преостаје друго него да се напне и озбиљније позабави психоанализом. Чиме год да су изазване, женска страст и пожуда су ту да би биле потрошене, жртвоване на олтару. Тако је у хорор филму „Инђу, звер у сенци” Барбета Шредера (уједно и својеврсни омаж јапанском хорор филму), Ариагиној „Долини у пламену”, у научнофантастичном „Вињану” Фабрис ду Вејц, француском филму „Друга” Патрика Марија Бернара и Пјера Тривидика.

Није боље прошла ни Изабела Ферари као главна јунакиња филма „Савршен дан”, уваженог италијанског редитеља турског порекла Ферзана Озпетека, који је један од четири италијанска филма које је уметнички директор Марко Милер уврстио у трку за „Златног лава”, у селекцији по којој се, нажалост, ове године неће прославити.

Фераријева игра жену средњих година која пролази кроз буран развод са оцем своје деце, полицајцем и породичним насилником који је непрестано прогони и одводи децу у непознато. Она је дакле жртва, али ће касније у овом филму, који је настао као адаптација романа Меланије Мазуко, постати и агресор-осветник.

Озпетеков филм је прилично разочаравајући, оптерећен телевизијском естетиком и дијалогом примеренијим сапунским операма него филмском делу којем је место у конкуренцији венецијанског фестивала.

У далеко бољем италијанском филму „Ђованин отац” са потписом ветерана Пупија Аватија, главна јунакиња је ментално лабилна гимназијалка која је у изливу љубоморе у гимнастичкој сали заклала најбољу другарицу, ћерку фашистичког политичара. Суд девојку шаље у лудницу, цела породица бива одбачена од друштва, а родитељи се различито носе са новонасталом ситуацијом. Отац је тај који брине о ћерки, сели се ближе санаторијуму да би могао да је посећује, док мајка одбија да је види. Радња овог филма смештена је у фашистичку Болоњу тридесетих година, а Авати је развија као солидну костимирану драмску хронику

Солидан утисак, али ништа више од тога, остављају и амерички филм „Вегас: Према истинитој причи” редитеља иранског порекла Амира Надерија, својеврсна археологија безнађа и беде (сиромашна породица се растура прекопавајући двориште у потрази за непостојећим благом) у којем је женски лик велики губитник, као и турски филм „Млеко” Семиха Капланоглуа, препун ониричких значења у којем је лик жене-мајке поистовећен са змијом.

Руку на срце, ни једном ни другом филму није место у главном такмичарском програму а то се, нажалост, може рећи и за „Поњо, на литици крај мора”, дугометражни анимирани филм јапанског мајстора анимације Хајаоа Мијазакија. Јер, његов нови филм више него иједан пре намењен је искључиво млађој деци те му је логичније место у програму ван конкуренције.

Како било, тек Мијазаки ни у овом филму не одступа од своје омиљене теме: однос природе и културе, магије и рационалног света. Кроз чудесан, бајколики и љубак филм, ручно сликан и анимиран на класичан начин без употребе компјутера, Мијазаки даје и еколошки аранжиран приказ суживота људи и мора, кроз причу о рибици Поњо која, попут Мале сирене, сања да постане девојчица и живи са љубљеним дечаком Сосукеом.

Филм је настао у продукцији Мијазакијевог студија Џибили у којем овај мајстор запошљава своје следбенике који још увек одолевају три-де анимацији. Као досадашњи вишеструки венецијански лауреат и добитник „Златног лава” за животно дело на 62. фестивалу, Мијазаки је овде дочекан са овацијама и великом љубављу публике.