Памукова прича о љубави

Специјално за „Политику”
Истанбул – Орхан Памук је опет узбудио Турке, али овог пута не својим запаљивим изјавама него новим романом који се овог викенда појавио у књижарским излозима. Његов издавач Нихат Туна задовољно трља руке. Интересовање је велико, огромно, и у земљи и у свету.

Ово је први роман који је Памук објавио после добијања Нобелове награде за литературу октобра 2006. године. Али, како открива његов издавач, Памук је, с краћим прекидима, на њему радио скоро шест година. „То је прича о љубави, браку, породици и срећи. То је поема о љубави између богатог мушкарца и сиромашне жене, иначе његове даље рођаке”, објашњава Туна, издавач романа „Музеј невиности” који је исписан на безмало 600 страница.

Нови Памуков роман се на први поглед разликује од његових ранијих дела у којима је он, на себи својствен начин, казивао о историји, отоманској прошлости, турском идентитету разапетом између истока и запада. Али, нико, па ни светски писци, изгледа, никако не могу да побегну од себе самог, од свог исходишта. Свеједно што је Памук последњих неколико година живео ван граница своје земље, у Америци, он радњу најновијег романа смешта у свој родни Истанбул, истина у време садашње.

(/slika2)Наслов романа, очигледно, није случајан. Напротив. Памук је познат и по томе што много времена проводи у музејима широм света. Његов најновији роман је истовремено прича о још неотвореном музеју, који он покушава да оснује у Чукурчуми, делу Истанбула, у коме је први пут заплакао, за који је пупчаном врпцом везан иако му је већ 56 година. У њему би требало да се нађу и поједини предмети које он описује у најновијем роману.

Нобеловац се још није огласио после објављивања „Музеја невиности”. Али, новинари су, тим поводом, ишчачкали једну његову ранију изјаву у којој је најавио нови роман. „У фокусу романа је опсесивна љубав. То је ватрена прича чија је радња смештена у

Истанбулу. У њему покушавам да одговорим на велико питање: шта је то заправо љубав. То је прича о деликатним детаљима из свакодневног живота, о пријатељству, усамљености, срећи, породици”, шкрто је објаснио он.

Памук се после халабуке која се била подигла после добијања Нобелове награде – једни су му аплаудирали а други, малобројнији

звиждали – поново вратио међу Турке. Живео је иза навучених дебелих застора, ћутао и писао. Али, они који не воле неукалупљеног писца нису га остављали на миру због ранијих изјава које, изгледа, задригли националисти никако не могу да му опросте.

 Локална штампа је недавно открила да су припадници још увек мистериозне групе „Ергенекон” били планирали да изврше атентат на познатог писца. То је био део плана да се изазове хаос у земљи како би армија оборила садашњу владу коју оптужују да покушава да врати земљу у средњи век, у шеријат. Припадници те групе у којој су пензионисани генерали, новинари, публицисти, адвокати и окорели криминалци, очевидно не могу да опросте Памуку због изјаве да је „у Турској убијено милион Јермена и 30.000 Курда”. Он се због тога једно време повлачио по судовима, али је под притиском дела домаће и светске јавности, ослобођен оптужнице. Памук је после тога заћутао као заливен и окренуо се ономе што једино зна да ради – писању. Издавач Туна најављује да ће „Музеј невиности” бити преведен на више од 30 језика. Немачко издање ће се појавити најкасније за две седмице, а већ се припрема и превод на енглески.