Различитост улога за глумца значи могућност трајања

Док у пробној сали матичног Југословенског драмског позоришта пропитује зачудност свог новог јунака Шпира Клонфера и слојеве дуговечног драмског текста Александра Поповића: „Развојни пут Боре Шнајдера” у режији Егона Савина (премијера је заказана за сутра од 20 сати на великој сцени „Љуба Тадић”), глумац Небојша Миловановић осваја публику представом „Човјек висине” Ане Ђорђевић, у режији Јане Маричић, својеврсном драматизацијом разговора две велике историјске личности: Митрофана Бана и Уроша Предића. Небојша Миловановић, уједно чека нове термине за снимање друге сезоне серије „12 речи”.

– Драго ми је да публика има посебан наклон према представи „Човјек висине”, која је и те како важна, јер у времену давања права, равноправности, једнакости, слобода, угрожености, толеранција, или свега супротног, отвара питања до које мере се чувањем својих вредности које су неупитне, а зарад једнакости, угрожава нова вредност која је неминовност времена и нових достигнућа цивилизације. И како се свака вредност која се силом доведе у питање може заменити другом вредношћу – каже Миловановић.

Жива полемика Митрофана Бана и Уроша Предића дотиче се друштвено-политичких питања после завршетка Првог светског рата, уједињења јужнословенских народа и словенске солидарности, теолошког и богословског... Како је истрајавао на лику Митрофана Бана, каже:

– Бавио сам се литературом о Митрофану Бану, његовим јунаштвом, па и објективним теретом мученика, јер је после три рата бранио вековне тековине, светиње, али и људске животе као највеће вредности. Бавио сам се и аутентичним говором, приморца из Грбља који неко време живи на Цетињу, карактером и дубином мисли која разуме различитост и има ширину и храброст да не одустаје од својих ставова и мишљења уважавајући друге, и све на месту где се доносе круцијалне одлуке за судбину свог народа.

У матичном ЈДП-у Небојша Миловановић остварио је бројне сценске креације: Марко Урошевић, Господин Бонфоа, Милисав, Јаша, Макс, Грацијано... У чему је особеност, специфичност глумачке трансформације, наш саговорник објашњава:

– У приступу и разумевању свог лика, односу према другима, али и о месту у комаду и наравно у што објективнијем погледу који би требало да буде истинита глумачка вертикала за коју се бори. Сви они имају другу нијансу у тону, ритму, ходу, у мисли, једино заједничко им је исти глумац који их тумачи. Уз помоћ редитеља, а све улоге сам углавном правио са одличним редитељима, на крају у стилском складу и сагласју са представом добију своју коначну различитост.

Карактерну лепезу јунака Небојше Миловановић чине и Капетан Перкић у „Чизмашима”, Мајор Драган Кашанин у „Војној академији”, Владимир Мирковић у серији „12 речи”, Зоран Томовић у „Тајнама винове лозе”... Шта за глумца значи различитост улога, објашњава:

– Могућност трајања, да се не досади, ни себи, а ни публици, и да се после низа година не укалупите у нешто што се можда од глумца несвесно и очекује, макар у свести широке публике. Као да је лакше да знате да ли ће вам појава неког глумца изазвати смех или сузе. На моју срећу код мене то до сада није било извесно, а надам се да ће и убудуће бити тако. То не доводи до брзе препознатљивости, али на дуже стазе ипак ствара референтност и поштовање.

Уметничко поље истраживања како да са својим делом допре до људи, заиста је комплексно. Тако је Небојша Миловановић одабрао „Постанак песме” Лазе Костића за почетак своје представе „Стенд даун. Поезија искорак” која на „Јутјубу” има огроман број прегледа. Ту су и стихови Шекспира, Бране Петровића, Љубомира Симовића, Милене Марковић, Вите Николића, Мике Антића...

– Разумевањем поезије свих великих песника, а онда и моје, дарована ми је способност да ту поезију, тананост, ритам пренесем људима, што je за мене суштинска инспирација. Одатле се и храни моја храброст да духовитошћу повезујем поезију коју говорим јер ми публика то омогућава својим одобравањем и пријемом емоција које им преносим – каже наш саговорник.

Небојша Миловановић ван сцене живи свој мирни породични живот са супругом и четворо деце. Како успева да помирите све обавезе?

– Захваљујући глуми која у свом опису посла, па и када је глумац заузет, опет оставља неко време које није уобичајено за многе друге послове. Ако се то време не проводи да би се глумило и ван сцене већ се стави у службу деце чије нам је стасавање поверено, онда се успева. И наравно захваљујући супрузи која од далеко стреснијег посла него што је мој успева да нађе време за породицу – каже.

Ваљевац Небојша Миловановић глуму је уписао из другог пута. Због ње је одустао од студија ветерине. И није се покајао јер му бављење глумом, како каже, даје могућност за промишљање, одмеравање и одређивање према времену у којем живимо.

– С друге стране, ту су и замке припадања, често претераних и острашћених негација према времену и тренутку у коме живимо, па и очекиваних сврставања у покрете, групе и акције. Наравно у очима друштвених мрежа, односно истомишљеника који се идентификују са бројем пратилаца лако је створити свој „особени” поглед на свет. Подршка је загарантована, и лако мерљива.

Иза Миловановића су и филмови „Нигде”, „Панама”, „Како су ме украли Немци”, „Плави воз”, „Медени месец”, „Кордон”, „Буре барута”, „Бело одело”, „Лајање на звезде”… Али и бројне награде, међу њима и признање ЈДП-а за лепоту говора „Др Бранивој Ђорђевић” које му је посебно драго и важно.