Različitost uloga za glumca znači mogućnost trajanja

Dok u probnoj sali matičnog Jugoslovenskog dramskog pozorišta propituje začudnost svog novog junaka Špira Klonfera i slojeve dugovečnog dramskog teksta Aleksandra Popovića: „Razvojni put Bore Šnajdera” u režiji Egona Savina (premijera je zakazana za sutra od 20 sati na velikoj sceni „Ljuba Tadić”), glumac Nebojša Milovanović osvaja publiku predstavom „Čovjek visine” Ane Đorđević, u režiji Jane Maričić, svojevrsnom dramatizacijom razgovora dve velike istorijske ličnosti: Mitrofana Bana i Uroša Predića. Nebojša Milovanović, ujedno čeka nove termine za snimanje druge sezone serije „12 reči”.

– Drago mi je da publika ima poseban naklon prema predstavi „Čovjek visine”, koja je i te kako važna, jer u vremenu davanja prava, ravnopravnosti, jednakosti, sloboda, ugroženosti, tolerancija, ili svega suprotnog, otvara pitanja do koje mere se čuvanjem svojih vrednosti koje su neupitne, a zarad jednakosti, ugrožava nova vrednost koja je neminovnost vremena i novih dostignuća civilizacije. I kako se svaka vrednost koja se silom dovede u pitanje može zameniti drugom vrednošću – kaže Milovanović.

Živa polemika Mitrofana Bana i Uroša Predića dotiče se društveno-političkih pitanja posle završetka Prvog svetskog rata, ujedinjenja južnoslovenskih naroda i slovenske solidarnosti, teološkog i bogoslovskog... Kako je istrajavao na liku Mitrofana Bana, kaže:

– Bavio sam se literaturom o Mitrofanu Banu, njegovim junaštvom, pa i objektivnim teretom mučenika, jer je posle tri rata branio vekovne tekovine, svetinje, ali i ljudske živote kao najveće vrednosti. Bavio sam se i autentičnim govorom, primorca iz Grblja koji neko vreme živi na Cetinju, karakterom i dubinom misli koja razume različitost i ima širinu i hrabrost da ne odustaje od svojih stavova i mišljenja uvažavajući druge, i sve na mestu gde se donose krucijalne odluke za sudbinu svog naroda.

U matičnom JDP-u Nebojša Milovanović ostvario je brojne scenske kreacije: Marko Urošević, Gospodin Bonfoa, Milisav, Jaša, Maks, Gracijano... U čemu je osobenost, specifičnost glumačke transformacije, naš sagovornik objašnjava:

– U pristupu i razumevanju svog lika, odnosu prema drugima, ali i o mestu u komadu i naravno u što objektivnijem pogledu koji bi trebalo da bude istinita glumačka vertikala za koju se bori. Svi oni imaju drugu nijansu u tonu, ritmu, hodu, u misli, jedino zajedničko im je isti glumac koji ih tumači. Uz pomoć reditelja, a sve uloge sam uglavnom pravio sa odličnim rediteljima, na kraju u stilskom skladu i saglasju sa predstavom dobiju svoju konačnu različitost.

Karakternu lepezu junaka Nebojše Milovanović čine i Kapetan Perkić u „Čizmašima”, Major Dragan Kašanin u „Vojnoj akademiji”, Vladimir Mirković u seriji „12 reči”, Zoran Tomović u „Tajnama vinove loze”... Šta za glumca znači različitost uloga, objašnjava:

– Mogućnost trajanja, da se ne dosadi, ni sebi, a ni publici, i da se posle niza godina ne ukalupite u nešto što se možda od glumca nesvesno i očekuje, makar u svesti široke publike. Kao da je lakše da znate da li će vam pojava nekog glumca izazvati smeh ili suze. Na moju sreću kod mene to do sada nije bilo izvesno, a nadam se da će i ubuduće biti tako. To ne dovodi do brze prepoznatljivosti, ali na duže staze ipak stvara referentnost i poštovanje.

Umetničko polje istraživanja kako da sa svojim delom dopre do ljudi, zaista je kompleksno. Tako je Nebojša Milovanović odabrao „Postanak pesme” Laze Kostića za početak svoje predstave „Stend daun. Poezija iskorak” koja na „Jutjubu” ima ogroman broj pregleda. Tu su i stihovi Šekspira, Brane Petrovića, Ljubomira Simovića, Milene Marković, Vite Nikolića, Mike Antića...

– Razumevanjem poezije svih velikih pesnika, a onda i moje, darovana mi je sposobnost da tu poeziju, tananost, ritam prenesem ljudima, što je za mene suštinska inspiracija. Odatle se i hrani moja hrabrost da duhovitošću povezujem poeziju koju govorim jer mi publika to omogućava svojim odobravanjem i prijemom emocija koje im prenosim – kaže naš sagovornik.

Nebojša Milovanović van scene živi svoj mirni porodični život sa suprugom i četvoro dece. Kako uspeva da pomirite sve obaveze?

– Zahvaljujući glumi koja u svom opisu posla, pa i kada je glumac zauzet, opet ostavlja neko vreme koje nije uobičajeno za mnoge druge poslove. Ako se to vreme ne provodi da bi se glumilo i van scene već se stavi u službu dece čije nam je stasavanje povereno, onda se uspeva. I naravno zahvaljujući supruzi koja od daleko stresnijeg posla nego što je moj uspeva da nađe vreme za porodicu – kaže.

Valjevac Nebojša Milovanović glumu je upisao iz drugog puta. Zbog nje je odustao od studija veterine. I nije se pokajao jer mu bavljenje glumom, kako kaže, daje mogućnost za promišljanje, odmeravanje i određivanje prema vremenu u kojem živimo.

– S druge strane, tu su i zamke pripadanja, često preteranih i ostrašćenih negacija prema vremenu i trenutku u kome živimo, pa i očekivanih svrstavanja u pokrete, grupe i akcije. Naravno u očima društvenih mreža, odnosno istomišljenika koji se identifikuju sa brojem pratilaca lako je stvoriti svoj „osobeni” pogled na svet. Podrška je zagarantovana, i lako merljiva.

Iza Milovanovića su i filmovi „Nigde”, „Panama”, „Kako su me ukrali Nemci”, „Plavi voz”, „Medeni mesec”, „Kordon”, „Bure baruta”, „Belo odelo”, „Lajanje na zvezde”… Ali i brojne nagrade, među njima i priznanje JDP-a za lepotu govora „Dr Branivoj Đorđević” koje mu je posebno drago i važno.