Асад у Мо­скви на го­ди­шњи­цу почетка сиријског рата

Си­риј­ски пред­сед­ник је на 12. го­ди­шњи­цу пр­вих зах­те­ва за де­мо­крат­ске ре­фор­ме и осло­ба­ђа­ње по­ли­тич­ких за­тво­ре­ни­ка, ко­је су озна­чи­ле по­че­так гра­ђан­ског ра­та, оти­шао у Мо­скву да би још јед­ном за­хва­лио пред­сед­ни­ку Ру­си­је, без чи­је вој­не ин­тер­вен­ци­је го­то­во си­гур­но да­нас не би био на вла­сти.

Вла­ди­мир Пу­тин и Ба­шар ел Асад има­ли су мно­штво те­ма на аген­ди, а јед­на од нај­ва­жни­јих је по­ди­за­ње на но­ге др­жа­ве ра­зо­ре­не по­сле пу­них 11 го­ди­на још не­до­вр­ше­ног гра­ђан­ског ра­та, ко­ји је од­нео из­ме­ђу 306.000 жи­во­та – по про­це­ни УН, или чак 610.000 – ка­ко твр­ди Си­риј­ска оп­сер­ва­то­ри­ја за људ­ска пра­ва. Ви­ше од 12 ми­ли­о­на ра­се­ље­но је по зе­мљи и све­ту.

Шта је до­би­ла Ру­си­ја ка­да се сеп­тем­бра 2015. ода­зва­ла Аса­до­вом по­зи­ву за вој­ну по­моћ и пр­ви пут још од со­вјет­ске ин­ва­зи­је Ав­га­ни­ста­на упу­ти­ла тру­пе ван сво­јих гра­ни­ца?

У скла­ду с од­ред­ба­ма Уго­во­ра о при­ја­тељ­ству и са­рад­њи из 1980, ка­кве је СССР имао с нај­бли­жим са­ве­зни­ци­ма, спа­сен је ре­жим у Да­ма­ску, ко­јем су у том тре­нут­ку џи­ха­ди­сти Ислам­ске др­жа­ве узе­ли тре­ћи­ну те­ри­то­ри­је, док су дру­гу др­жа­ли по­бу­ње­ни­ци ко­је је у на­ме­ри да Аса­да ски­ну с вла­сти по­др­жа­вао чи­тав За­пад, Тур­ска и нај­ве­ћи део арап­ског све­та.

Мо­сква је не­сум­њи­во има­ла ин­те­рес да за­у­ста­ви на­лет те­ро­ри­зма Ислам­ске др­жа­ве, ко­ји је пре­тио да се раз­ли­је по Кав­ка­зу и Цен­трал­ној Ази­ји, а опе­ра­ци­ја је сим­бо­лич­но за­вр­ше­на кад је Пу­тин де­цем­бра 2017. са­оп­штио да је ИД по­бе­ђе­на на обе стра­не ре­ке Еуфра­та и по­се­тио ру­ску ва­зду­хо­плов­ну ба­зу Хме­и­мим.

Ру­си су се вој­но утвр­ди­ли на Бли­ском ис­то­ку, а кон­тро­лом по­мор­ске ба­зе у си­риј­ској лу­ци Тар­тус до­би­ли пр­во и је­ди­но упо­ри­ште у то­плим во­да­ма Сре­до­зе­мља и оства­ри­ли дав­на­шњу же­љу Кре­мља. 

Твр­ди се да је на Пу­ти­на од­луч­но ути­цао иран­ски (ка­сни­је уби­је­ни) ге­не­рал Ка­сем Со­леј­ма­ни, али Мо­скву ни­је тре­ба­ло мно­го убе­ђи­ва­ти, по­себ­но не по­сле па­да при­ја­тељ­ског ре­жи­ма Му­а­ме­ра Га­да­фи­ја у Ли­би­ји 2011. Пу­тин ни­је при­кри­вао страх од „обо­је­них ре­во­лу­ци­ја”, ко­је би, уз по­моћ За­па­да, мо­гле да до­ђу и до Ру­си­је. До­га­ђа­ји у Укра­ји­ни и „Мај­дан-ре­во­лу­ци­ја” во­ди­ли су ка ин­тер­вен­ци­ји на Кри­му и мо­ти­ви­са­ли Ру­си­ју да упу­ти тру­пе за Си­ри­ју.

При­су­ство Ислам­ске др­жа­ве да­ло је при­ли­ку да се све опи­ше као ан­ти­те­ро­ри­стич­ка опе­ра­ци­ја. Ру­ска су­пер­и­ор­на вој­на моћ окре­ну­ла је ток ра­та у ко­рист Аса­да. Пр­ве ме­те су би­ли по­бу­ње­ни­ци, а не џи­ха­ди­сти. То је то­ком вре­ме­на Аса­ду не са­мо са­чу­ва­ло власт, већ су ње­го­ви про­за­пад­ни ри­ва­ли мар­ги­на­ли­зо­ва­ни, што си­риј­ском пред­сед­ни­ку омо­гу­ћа­ва да се­би обез­бе­ди ме­сто ле­ги­тим­ног пре­го­ва­ра­ча у пре­го­во­ри­ма о по­ли­тич­кој бу­дућ­но­сти зе­мље, што мно­ги на За­па­ду оспо­ра­ва­ју, иако ди­ја­ло­га не­ма на хо­ри­зон­ту.

Ин­тер­вен­ци­јом у Си­ри­ји отво­рен је про­цес по­врат­ка Ру­си­је на Бли­ски ис­ток. Оспо­ре­на је мо­но­пол­ска по­зи­ци­ја САД у ре­ги­о­ну, ма­да Мо­сква због еко­ном­ских и по­ли­тич­ких огра­ни­че­ња ни­је ус­пе­ла да до­стиг­не ни­вое ути­ца­ја ка­кве има­ју Аме­ри­кан­ци. Кремљ чак не­ма ни пот­пу­ну кон­тро­лу у Да­ма­ску, где је ути­цај Те­хе­ра­на из­у­зет­но јак.

То је омо­гу­ћи­ло да се ус­по­ста­ви осо­ви­на Мо­сква–Те­хе­ран–Ан­ка­ра, ко­ја је ис­кљу­чи­ла За­пад и кон­зер­ва­тив­не ре­жи­ме За­ли­ва. Ру­си­ја је, за­јед­но с Ира­ном и Тур­ском, га­рант при­мир­ја у Си­ри­ји. Аста­на про­цес – се­ри­ја са­ста­на­ка у глав­ном гра­ду Ка­зах­ста­на, ко­ји се да­нас зо­ве Нур Сул­тан – тре­ба да од­ре­ди по­ли­тич­ку бу­дућ­ност Си­ри­је.

Иран је пр­ви при­ско­чио у по­моћ Аса­ду, а од та­да се при­су­ство ра­зних ши­ит­ских ми­ли­ци­ја по зе­мљи уве­ћа­ва и, уз Ру­се, пред­ста­вља глав­ну за­шти­ту ре­жи­му у Да­ма­ску. Тур­ска је 2016. упу­ти­ла тру­пе у Си­ри­ју уз обра­зло­же­ње да же­ли да бло­ки­ра ак­тив­но­сти не­при­ја­тељ­ских Кур­да у обла­сти­ма по ко­ји­ма и да­нас па­тро­ли­ра­ју ма­ло­број­не аме­рич­ке сна­ге.

Да­маск и Ан­ка­ра у курд­ским гру­па­ма пре­по­зна­ју „за­јед­нич­ког не­при­ја­те­ља” и Мо­сква по­сре­до­ва­њем же­ли да по­пра­ви њи­хо­ве од­но­се. У де­цем­бру је би­ла до­ма­ћин из­не­над­ног су­сре­та си­риј­ског и тур­ског ми­ни­стра од­бра­не, а за­ме­ни­ци ше­фо­ва ди­пло­ма­ти­ја три зе­мље сре­ли су се у Мо­скви док су раз­го­ва­ра­ли Пу­тин и Асад.

Мо­сква по­др­жа­ва Си­ри­ју у УН и исто­вре­ме­но ра­ди на бр­жој нор­ма­ли­за­ци­ји од­но­са Си­ри­је с арап­ским све­том по­сле су­спен­зи­је члан­ства у Арап­ској ли­ги од­мах по из­би­ја­њу ра­та.

За­јед­нич­ке бор­бе­не опе­ра­ци­је ар­ми­ја две зе­мље, у ко­јим је од 2015. би­ло ан­га­жо­ва­но 63.000 ру­ских вој­ни­ка, да­нас су окон­ча­не. Мо­сква је ве­ћи­ну тру­па по­ву­кла због ра­та с Укра­ји­ном и са­мо је ма­њи број остао ка­ко би на­ста­вио бор­бе про­тив џи­ха­ди­ста, ко­ји су, за­јед­но са Аса­до­вим про­тив­ни­ци­ма, за­др­жа­ли кон­тро­лу над се­ве­ро­за­пад­ном про­вин­ци­јом Идлиб.

Асад је ме­ђу ма­ло­број­ним свет­ским ли­де­ри­ма ко­ји отво­ре­но по­др­жа­ва­ју ру­ску агре­си­ју, а Си­ри­ја је ме­ђу пр­ви­ма при­зна­ла „не­за­ви­сност” укра­јин­ских обла­сти ко­је су ка­сни­је укљу­че­не у са­став Ру­ске Фе­де­ра­ци­је. Изо­ло­ва­ној Ру­си­ји сва­ка по­др­шка зна­чи.

Ин­тер­вен­ци­ја про­тив „те­ро­ри­ста” у Си­ри­ји има­ла је одо­бра­ва­ње у Ру­си­ји, што се да­нас ко­ри­сти у Укра­ји­ни, где Кремљ рат пред соп­стве­ном јав­но­шћу до­ста успе­шно прав­да бор­бом про­тив „на­ци­ста”. Си­ри­ја је би­ла и пр­ви тест-по­ли­гон ру­ских пла­ће­ни­ка из гру­пе „Ваг­нер”, ко­ји су да­нас ан­га­жо­ва­ни на ис­то­ку Укра­ји­не.

Под­се­ћа ли ру­ско про­ду­же­но вој­но ан­га­жо­ва­ње по Си­ри­ји на рат у Ав­га­ни­ста­ну, ко­ји је од­нео жи­во­те ви­ше од 15.000 со­вјет­ских вој­ни­ка? Од­го­вор се на­ла­зи у Укра­ји­ни.