Же­не не при­ја­вљу­ју на­си­ље због стра­ха од на­сил­ни­ка

Нај­ве­ћи број же­на ко­је су по­ста­ле жр­тве по­ро­дич­ног или парт­нер­ског на­си­ља не при­ја­вљу­је на­сил­ни­ка из стра­ха од ње­го­ве осве­те, а по­ло­ви­на њих при­зна­је да су стид и сра­мо­та због агре­си­је ко­јом су из­ло­же­не, као и спо­зна­ја да не­ма­ју где да оду ако од­лу­че да иза­ђу из за­ча­ра­ног кру­га на­си­ља глав­ни раз­лог због ко­јег не при­ја­вљу­ју на­си­ље ин­сти­ту­ци­ја­ма си­сте­ма, по­ка­за­ло је нај­но­ви­је ис­тра­жи­ва­ње по­ве­ре­ни­ка за за­шти­ту рав­но­прав­но­сти и Про­гра­ма Ује­ди­ње­них на­ци­ја за раз­вој у Ср­би­ји (УНДП), ко­је је ура­ђе­но на ре­пре­зен­та­тив­ном узор­ку од 1.004 же­не. Ис­тра­жи­ва­ње ко­је је од 10. но­вем­бра до 5. де­цем­бра ре­а­ли­зо­ва­но у окви­ру про­јек­та „Ин­те­гри­са­ни од­го­вор на на­си­ље над же­на­ма и де­вој­чи­ца­ма у Ср­би­ји”, ко­је у парт­нер­ству са Вла­дом Ср­би­је спро­во­де аген­ци­је Ује­ди­ње­них на­ци­ја у Ср­би­ји, та­ко­ђе је по­ка­за­ло да же­не нај­ве­ће по­ве­ре­ње има­ју у си­гур­не жен­ске ку­ће, а по­том у здрав­ство, по­ли­ци­ју и вер­ске ин­сти­ту­ци­је, а нај­ма­ње ве­ру­ју јав­ном ту­жи­ла­штву и цен­три­ма за со­ци­јал­ни рад.

Нај­ве­ћи број же­на ко­ји је уче­ство­вао у овом ис­тра­жи­ва­њу на­вео је да су раз­у­ме­ва­ње и по­др­шка око­ли­не, од­но­сно по­ро­ди­це и при­ја­те­ља, кључ­на ствар ко­ја би их мо­ти­ви­са­ла да при­ја­ве на­си­ље у по­ро­ди­ци – ако би по­ста­ле жр­тве на­си­ља, чак 38 од­сто же­на пр­во би се при­ја­вио чла­но­ви­ма по­ро­ди­це за по­др­шку, 28 про­це­на­та њих оти­шло би у по­ли­ци­ју, док би се при­ја­те­љи­ма по­ве­ри­ло све­га де­вет про­це­на­та же­на.

На пи­та­ње у ко­јој би си­ту­а­ци­ји при­ја­ви­ле на­сил­ни­ка, ско­ро две тре­ћи­не же­на од­го­во­ри­ло је да су то те­шке фи­зич­ке по­вре­де, 64 од­сто при­зна­ло је да би на­си­ље усме­ре­но ка де­ци би­ла „кап” ко­ја би пре­ли­ла ча­шу тр­пље­ња, а не­што ма­њи про­це­нат же­на ре­а­го­вао би ка­да би на­сил­ник пре­тио да ће по­вре­ди­ти њих или чла­но­ве њи­хо­ве по­ро­ди­це. Све­га по­ло­ви­на же­на на­си­ље би при­ја­ви­ла по­сле пр­вог ша­ма­ра или дру­гог фи­зич­ког на­ср­та­ја, а три од­сто њих ни у јед­ној си­ту­а­ци­ји не би ре­а­го­ва­ло на на­си­ље.

Ис­ти­чу­ћи да је род­но за­сно­ва­но на­си­ље, као и не­при­ја­вљи­ва­ње на­сил­ни­ка, је­дан од нај­ве­ћих гло­бал­них про­бле­ма, по­ве­ре­ни­ца за за­шти­ту рав­но­прав­но­сти Бран­ки­ца Јан­ко­вић ис­та­кла је да се по­след­њих не­ко­ли­ко го­ди­на по­ро­дич­но и парт­нер­ско на­си­ље ви­ше при­ја­вљу­је – пре све­га за­хва­љу­ју­ћи до­но­ше­њу ва­жних за­ко­на и про­пи­са, ме­ђу ко­ји­ма је и ра­ти­фи­ко­ва­ње Кон­вен­ци­је Са­ве­та Евро­пе о спре­ча­ва­њу и бор­би про­тив на­си­ља над же­на­ма, као и до­но­ше­ње За­ко­на о за­шти­ти од на­си­ља у по­ро­ди­ци.

„Же­не у Ср­би­ји до­ми­нант­но не оправ­да­ва­ју на­си­ље у по­ро­ди­ци, али сма­тра­ју да овај про­блем пре све­га тре­ба ре­ша­ва­ти у окви­ру по­ро­ди­це. Због то­га ми као дру­штво мо­ра­мо ство­ри­ти кли­му у ко­јој жр­тва на­си­ља нe но­си са со­бом стиг­му, осу­ду и на­кнад­ну вик­ти­ми­за­ци­ју, већ под­ра­зу­ме­ва по­др­шку свих нас – од чла­но­ва нај­бли­же по­ро­ди­це до ин­сти­ту­ци­ја. Вер­ски ли­де­ри мо­гу да по­ша­љу сна­жну по­ру­ку да осу­ђу­ју сва­ку вр­сту по­ро­дич­ног на­си­ља, има­ју­ћи на уму ста­ти­стич­ки зна­ча­јан број ис­пи­та­ни­ца ко­ји је ре­као да има по­ве­ре­ње у цр­кву”, на­гла­си­ла је Бран­ки­ца Јан­ко­вић.

Кон­ста­ту­ју­ћи да по­ро­дич­но на­си­ље по­га­ђа све же­не, без об­зи­ра на њи­хов обра­зов­ни или со­ци­јал­ни ста­тус, ми­ни­стар­ка прав­де Ма­ја По­по­вић ис­та­кла је да по­сто­ји рас­ко­рак из­ме­ђу ве­ли­ког бро­ја при­ја­ва на­си­ља и ма­ли број осу­ђу­ју­ћих пре­су­да.

„Мо­ра­мо охра­бри­ти же­не да ис­тра­ју у суд­ском про­це­су и под­не­су све до­ка­зе ко­је има­ју про­тив на­сил­ни­ка, ка­ко би он био осу­ђен. Иако ста­ти­сти­ка го­во­ри да сва­ке го­ди­не из­ме­ђу 20 и 30 же­на би­ва уби­је­но у по­ро­дич­ном или парт­нер­ском на­си­љу, ве­ли­ки број њих је и спа­сен за­хва­љу­ју­ћи аде­кват­ној ре­ак­ци­ји др­жа­ве – то­ком 2022. го­ди­не про­ду­же­но је ви­ше од 20.000 хит­них ме­ра за­шти­те жр­тве и из­ра­ђе­но 19.017 пла­но­ва за­шти­те жр­тве, а од 2017, од­но­сно од по­чет­ка при­ме­не За­ко­на о спре­ча­ва­њу по­ро­дич­ног на­си­ља, па до по­чет­ка ове го­ди­не из­ре­че­но је 103.864 хит­не ме­ре. Ви­ше од хи­ља­ду пред­став­ни­ка пра­во­суд­ног си­сте­ма би­ло је на обу­ци и спе­ци­ја­ли­зо­ва­ној еду­ка­ци­ји о пре­вен­ци­ји по­ро­дич­ног на­си­ља”, за­кљу­чи­ла је ми­ни­стар­ка прав­де.

Стал­ни пред­став­ник УНДП у Ср­би­ји Ја­куп Бе­риш кон­стан­то­вао је да пре­ко 70 од­сто же­на ко­је су из­гу­би­ле жи­вот у парт­нер­ском на­си­љу ни­ка­да ни­је при­ја­ви­ло на­сил­ни­ка ин­сти­ту­ци­ја­ма си­сте­ма, до­да­ју­ћи да ре­зул­та­ти овог ис­тра­жи­ва­ња ја­сно го­во­ре да од­го­вор­ност за при­ја­ву на­си­ља не сме би­ти са­мо на жр­тва­ма.