По „Политику” се ишло ранo ујутру због Влајчићевих текстова

Осим што представља богатство по себи, колекција теоријских књига о филму Милана Влајчића у Југословенској кинотеци служи нам и да се упознамо са оним што је он читао, са оним што га је у филмолошком смислу обликовало, поред текстова које је писао. Увид у његову библиотеку може бити инспиративан за свакога ко жели да види како се уз литературу формирао један од најзначајнијих филмских критичара са ових простора, и који је своја запажања о конкретном филму повезивао са општијим и дубљим увидима, због чега су и они његови текстови замишљени као критике неретко прелазили предвиђене оквире и кретали се ка есејима, рекао је директор Југословенске кинотеке Југослав Пантелић приликом отварања Легата Милана Влајчића у овој институцију културе у Београду.

Према његовим речима, главни квалитет Милана Влајчића јесу његова свестраност и ерудиција, способност повезивања ствари, али и избрушени стил који је од његових критика чинио и добру литературу. Пантелић је указао и на Влајчићеву ширину у мишљењу, због које је тако добро разумевао филм и сведочио о бројним фазама кроз које је седма уметност пролазила, пратећи како европске, тако и холивудске токове, али и експанзију кинематографија других континената.

– Филму је приступао са љубављу, без које, уверен сам, не би могли настати његови текстови које смо радо читали. Успевао је да пренесе емоцију поводом филма, а истовремено буде јасан, одмерен и прецизан у свом ставу и суду, што су највећи домети којима филмска критика стреми. Представљање књишког легата Милана Влајчића од посебног је значаја за нас у кинотеци, а захваљујући госпођи Душки Максимовић Влајчић, доступан је посетиоцима библиотеке Југословенске кинотеке. Ми ћемо се потрудити да у времену које долази сачувамо за будућност много докумената који су део стваралаштва Милана Влајчића. Влајчићева библиотека посвећена филму састоји се од 700 наслова, обухватајући најрелевантнија теоријска дела, написана у последњих пола века, у свету и код нас. Његов легат придружиће се легатима Душана и Борке Стојановић, као и поклон збиркама Славка Воркапића, Владе Петрића, Владимира Погачића, Дејана Косановића, Николе Мајдака, Николе Стојановића, креирајући тако један богат фундус филмског знања под овим кровом – рекао је Југослав Пантелић.

Овом приликом представљена је и књига Влајчићевих есеја „Кавијар за сиротињу” постхумно објављена у чачанском „Градцу”, а учествовали су Милена Ђорђијевић, књижевна критичарка, публицисткиња, чланица Ниновог жирија и уредница у Народној библиотеци Србије, филмски редитељ и професор Стефан Арсенијевић и Мирољуб Стојановић, филмски критичар, публициста и уредник издаваштва у Филмском центру Србије.

Милена Ђорђијевић је приметила да Милан Влајчић није имао пандана, да је био особена појава, али да би било занимљиво упоредити га са чувеним професором Харолдом Блумом, полихистором и једним од најважнијих литерарних критичара енглеског говорног подручја, човеком који је много читао, а упоредила га је и са критичарем Џејмсом Вудом.

Када је реч о структури Влајчићевих књижевних и филмских критика, Милена Ђорђијевић је уочила један модел изражавања:

– Увек почиње једним цитатом или ефектном занимљивошћу која читаоца увлачи у текст. Затим, следе појединости о аутору или о друштвено-политичким околностима у којима је стварао, као и препричавање садржаја, што академска критика не одобрава. Управо, атипични професор Џејмс Вуд тврди да без тог аспекта у препричавању читаоца не можемо убацити у свет нашег аутентичног доживљаја неког књижевног дела. А Влајчић је имао особен начин препричавања. Четврти сегмент су компаративне паралеле, где поређењима отвара неколико рукаваца за проматрање теме, као и аналитички осврт, који је кратак и јасан. Он поштује човека и дозвољава талентима да погреше – објаснила је Милена Ђорђијевић, додајући да ова структура кроз педесет текстова увек изгледа занимљиво и ново и да се из сваког текста могло издвојити по неколико тема за нове есеје.

Људи су раним јутром хитали да купе „Политику” да прочитају Влајчићеве извештаје са великих филмских фестивала из Кана, Берлина, Венеције, како су запазили Мирољуб Стојановић и Стефан Арсенијевић.

– Откад знам за себе Милан је био та велика фигура наше културе, његова ерудиција, знање и искуство импоновали су нам у сваком разговору са њим, он је то носио тако господствено. За мене, он је био тај велики критичар и човек заиста истанчаног укуса и великог знања. У време док сам одрастао и желео да постанем филмски редитељ, и када није било интернета, прозор у свет филма и поглед на те велике фестивале за нас су били његови извештаји. Упијао сам имена, наслове филмова, стварао сам своју слику о томе шта је филм управо на основу његових текстова. За мене је био драгоцен тренутак на Фестивалу југословенског документарног и краткометражног филма, који сада зовемо Мартовски фестивал, где сам имао кратак студентски филм. Влајчић је у једном пасусу похвалио и мој рад, због чега сам био врло срећан. За нас је било важно и пресудно шта ће Влајчић рећи, али нисмо од тога стрепели, једино ми је било важно да га не разочарам. Увек је био добронамеран, а када је критиковао, радио је то у намери да наш филм буде бољи. А најпривлачнија за мене је била његова отвореност ка различитим жанровима. Писао је наизглед једноставно, а што је у ствари за већину тешко. Његове критике се лако читају, јер се обраћају најширем аудиторијуму у нади да ће разумети културу, што је веома важна просветитељска мисија – нагласио је Арсенијевић.

Он је такође запазио да су текстови у књизи „Кавијар за сиротињу” настајали током пандемије, од марта 2020. до фебруара 2022. године, тако да се ова књига може читати као дневник савремене културе током пандемије, бирајући само врхунска дела, што је било охрабрујуће у једном кризном тренутку.