Бари и Токио нико не може да ми узме

Треба ићи степеницу по степеницу, утакмицу по утакмицу. Најважнија ствар српског фудбала је да репрезентација оде на Европско првенство. И само треба размишљати у том правцу. Без много филозофирања. Свака утакмица је утакмица за себе – каже ми Драган Џајић, нови председник Фудбалског савеза Србије. Ово је његов први интервју после избора и бурне предизборне фудбалске кампање.

Највећи фудбалер Југославије и Србије свих времена пије кратки еспресо и прелистава „Политику”, то је његов уобичајени јутарњи ритуал. Мобилни телефон му непрестано звони.

– Публику на стадионе доводе само играчи и резултати. Ништа друго. Немам у руци чаробни штапић, па да доведем 50.000 људи на стадионе. Неће они да дођу да гледају мене, али због играча и резултата хоће – наставља Џајић.

Он то најбоље зна. Некада је због њега и још неколико незаборавних фудбалера долазило 100.000 људи.

Сада су други играчи у игри. Да ли ова репрезентација Србије има такав потенцијал. Многи тврде да и те како има?

Имамо јако добре играче. Ту главну реч воде селектор Драган Стојковић и људи око њега. Репрезентација је приоритет Савеза. Важно је дати и регионима веће надлежности.

Када говорите о регионима, како да се фудбал врати у некада велике фудбалске центре? Сетимо се крушевачког Напретка, Радничког из Ниша. Можемо дуго да набрајамо.

Моја највећа жеља, поред тога да се квалификујемо за Европско првенство, јесте да направимо добре терене. Сада УЕФА може да донесе одлуку да првенство почне у јануару. Такво смо климатско поднебље да не знате када ће и да ли ће да падне снег. Морамо да имамо најбоље терене и светске услове, и на томе радимо, јер фудбал ће се играти и за 10 и за 20 година. Много је лепо што ћемо имати стадионе у Зајечару, Лозници, Врању, што ћемо имати национални стадион.

Али, како довести децу на те стадионе, а онда од њих направити велике играче?

Деца ће у Лесковцу доћи када виде онакав стадион и онакав терен.

Да ли је то кључ?

То је један од битних разлога и добро је да се то препознаје и ради на томе. И морамо раздвојити Прву лигу, Суперлигу од осталих. Суперлига мора имати све услове за такмичење. Ко воли да игра на лошем терену? Ако смо ми морали да играмо, не мора сада. Друго је време. Сваки прволигаш мора да има главни терен који ће да чува за утакмице, и помоћни, где ће да се тренира. Морају да помогну и Савез и локалне самоуправе, а не да мислимо какав ће терен бити у Лучанима, да ли може да се игра или не. Мора се веровати тренерској и судијској организацији, да се све младе селекције афирмишу тако да талентовани млади играчи постану репрезентативци.

Помињали сте да ћете разбити клубаштво, посебно између Звезде и Партизана. Да ли је то могуће?

То би било добро, али ће бити тешко. Ту ствар око Звезде и Партизана је тешко променити. Шта могу да учиним? То једино могу велике утакмице да учине. Увек ће се неко жалити на судијске одлуке и ту је велика одговорност судијске организације. Нека се суди поштено. Имамо и ВАР.

Зашто се створила перцепција у јавности да је прави кандидат за председника ФСС Бранислав Недимовић, а онда сте, када је у игру ушао Немања Видић, ви утрчали, па је створен утисак да је реч о политичким играма?

Пошто сам ја спортски радник, онда би требало да ја питам вас из медија због чега је то тако? Ко то прави и коме те приче одговарају? Ја се не бавим тиме, нити желим то да коментаришем. Ја разумем данашње медије. Ретко који медиј интересује оно што му не одговара да објави, а ја не могу да се борим са тим, нити ми пада на памет. Знам шта желим да радим као нови председник ФСС. Све друге калкулације ме не занимају.

Можемо ли да се одрекнемо тих вечитих српских дуализама? Вас виде као човека власти, Видића као човека опозиције. Као да су били председнички избори.

Ја ово радим због фудбала и за фудбал. Коме је припадам, моја је лична ствар и имам право да волим кога ја хоћу. Као што је то Немањино право и право свакога у овој земљи.

Рекли сте једном да сте 60 година у фудбалу и када бисте водили рачуне о таквим причама, не бисте спавали. Или можда не бисте ни играли фудбал?

Апсолутно. Довољно сам искусан, бар кад је фудбал у питању и када су медији у питању, али, као што видите, не знам све. Кад год ујутру купите новине, можете да прочитате свашта. Али, ако немате унутрашњи мир и ако не разумете медије, онда не ваља. Имам толико искуства да проценим где постоји нека позадина, али ја се не љутим ни на кога. Да ли се мени нешто свиђа или не, кога то интересује. Читам и гледам оно што желим, ако нађем.

Интересантно је да сте се и Немања Видић и ви понашали као џентлмени, за разлику од готово свих осталих. Нисте изговорили ни једну ружну реч један о другом. Чак напротив.

Наравно, тако ће да остане. Са моје стране сигурно, а верујем и са Видићеве. Ја бих с тим завршио. Драго ми је да је он о мени тако говорио. Да ли сте чули неку моју негативну изјаву о људима који су били у тиму који је Видић предложио? Не, нити бих икада изговорио. То би било испод моје части и достојанства. Ту има мојих пријатеља који ме знају дуже од Немање.

Ви сте њега и фудбалски одгајили у Звезди.

Дошао је као дечак, па сам га усмеравао где да иде, у који клуб. После је направио велику фудбалску каријеру и мени је драго због тога. Он жели да остане у фудбалу и спорту и за њега ће свакако бити места и времена. Али, све у вези с избором за председника ФСС било је мени јако чудно, као да се договарају Путин и Бајден. Да ли ће бити рата или неће.

Да ли сте видели шале на друштвеним мрежама да сте ви наш Бајден.

Нисам чуо, верујте ми, не пратим то. Али, ако тако пишу, у реду је, ја сам пуно старији.

Да ли они који то објављују на друштвеним мрежама знају да је Пеле тражио да на свом опроштају од фудбала, на бразилској Маракани, репрезентација Бразила игра против репрезентације Југославије, баш због вас. Не верујем да знају.

Свеједно је. Овде је допуштено да све можете да кажете. Зато се изолујем од тога. Замислите да се бавим свим тим, а тек да одговарам на то. Тек бих онда награбусио.

Сигурно добро памтите ту утакмицу против Бразила?

Да, одмах сам им дао гол. За мене је Пеле био највећи играч на планети свих времена. Он се и дан данас памти као планетарни феномен, по свему што је постигао и по популарности коју је имао. Коме не би пријало да учествује у опроштају Пелеа од фудбала? Знате ли о чему је ту реч? Свака фудбалска каријера не траје дуго и важно је какав сте утисак оставили и као играч и као човек. Ја сам после у фудбалу наставио као технички директор, и председник клуба и почасни председник и сада сам председник ФСС.

Били сте спортски директор Црвене звезде када је Звезда освојила Куп шампиона у Барију. Да се Југославија није распала, Звездина владавина би потрајала. А када је јака Звезда, јак је и Партизан. И обрнуто.

Бари и Токио нико не може да ми узме. Ја нисам тражио да ме неко воли. Ја сам желео да иза себе оставим неки резултат, а оставио сам. Тачно је, да није дошло до распада Југославије, Звезда би играла годинама у Лиги шампиона или Лиги Европе.

Да подсетим на још нешто. Када се Уве Зелер опраштао од фудбала, у нападу тима света су били Џорџ Бест, Еузебио, Боби Чарлтон и ви. Били сте у добром друштву.

Еузебио и ја смо слетели касније, сачекала су нас кола, а утакмица је већ почела. Јављали су публици да смо стигли и да смо на путу до стадиона. Ушли смо у игру и одиграо сам баш са Еузебијом феноменалну фудбалску комбинацију. Он је дао гол, али сам му дао лопту петом. Мени је то значило много. Био сам доста млад и била ми је част да из Југославије будем тамо.

Она чувена утакмица у Фиренци 1968. године, када сте омађијали Бобија Мура и дали гол Енглезима, тада светским првацима, одвела је Југославију у финале Европског првенства. Да не помињемо судије у финалу, али тада постајете светски играч.

Та утакмица ми је дала мало већу славу ван граница Југославије. Када смо тада играли фудбал, нисам смео да размишљам да идем у иностранство пре 28. године и да не служим војску. Био сам петнаест месеци у војсци и играо Светско првенство као војник. Мислите ли да нисам могао да одем у иностранство, у неки велики клуб?

За Реал Мадрид знам. Био би то тада један од највећих трансфера у свету.

Да, али могао сам да бирам. Факети ме на Светском првенству као капитен италијанске репрезентације питао да ли хоћу да играм у Италији, да бирам клуб. Било је 50 новинара који су то чули. Али, нећу да ја причам о томе.

Не причате ви о томе, причам ја.

Да, али мали број људи је упућен у то.

Знате зашто о томе говорим? Зато што смо као друштво склони да прљамо своје легенде, свакога ко је нешто постигао.

Знам. Замислите да сад ја прљам Немању. То је немогуће. И што бих се ја љутио на некога ко више воли Немању него мене. Апсолутно се не љутим. Ја нисам човек који мрзи. Имао сам ја много удараца у животу, много више од свих других играча. И то је било сигурно незаслужено, али морао сам и с тим да се изборим. Јер, да нисам то могао да урадим, зар мислите да бих опстао 60 година у фудбалу и да живим у Србији. Никакав капитал од тога нисам хтео да правим. Нисам возио аутомобил по шинама, нисам пролазио кроз црвено светло, па да кажем: ја сам Драган Џајић. Код фудбала имате једно правило. Каријера траје кратко. До 15 година, колико сам ја играо. Ако се после не укључите негде, идете у заборав. Пошто сам ја много волео фудбал и пошто сам добио такву шансу да даље радим у фудбалу, а добио сам је можда зато што сам Драган Џајић, зар мислите да би ме неко у Звезди држао толико година, да иза себе нисам имао резултате. И нормално је да млађи људи траже оно што желе. И тако треба да буде.

Пре неколико година, када је Звезда играла против Наполија, ви сте ми рекли да не разумете зашто данас млади играчи имају толики респект према великим клубовима. Ви сте као млад играч добили Наполи, када је био један од најјачих тимова света. Да ли је то један од највећих проблема у нашем фудбалу? Да играчи од 19 или 20 година не могу да играју пуном снагом против највећих тимова?

Много тога се изменило. Сад сви велики тимови траже младе играче, имају скауте по целом свету и доводе их јефтино. Оде вам, рецимо, млад играч и добије два милиона евра. Ви га пустите. То за странце није много. Он не може одмах да игра и они му кажу: идеш у неки, рецимо, мањи белгијски клуб. Они га и даље прате. И донесу одлуку тај ће сад да игра код нас. Али, таквих нема много. Шта би било добро за српски фудбал? Ми смо некада имали правило да, ако клуб хоће са младим играчем из јуниорског тима да потпише први професионални уговор, то буде на четири или пет година. То је феноменална ствар, али то више не можете. А то би било далеко боље и за играча и за наш фудбал. Ви сад имате родитеље који имају клинца од 16 или 17 година. Дођу и кажу им, интересује се за њега Сампдорија. Родитељ који није ситуиран, гледаће да му дете оде. А ја мислим да би се дете пре афирмисало у неком нашем клубу и уместо да оде за два, оде за 22 милиона евра.

Када сте ви осетили да сте прави играч? Колико година сте имали?

Дошао сам из малог места и за мене је Звезда била и остала највећи клуб. Од све моје каријере, а набројао сам шта сам све био, најлепши период мог живота је била игра. На Убу сам слушао радио-преносе и приче о Бори Костићу, Шекуларцу, Милошу Милутиновићу, Бебеку, Рајку Митићу, а онда као клинац који сваки дан путује из Уба за Београд, чујем како ми кажу – мали, идеш на лекарски преглед, сутра играш за први тим. Ја се тада нисам ни бријао. Имао сам једну торбу са амблемом Црвене звезде, па сам је окретао у аутобусу, да је виде сви.

Да ли је мит да је тадашња југословенска Прва лига била једна од најјачих у Европи?

Била је у првих пет. Могла је да се мери са Калчом. Имали смо феноменалне играче на нашим просторима.

Сада је Пижон у Савезу. И он је један од њих. Ви сте били трећа Звездина звезда, он четврта.

Треба га подстицати да остане у фудбалу, дати му шансу, да можда једном постане председник Савеза. Биће вођа пута репрезентације која путује у Пољску.