Слалом на реци

Питома, мирна и широка, Сава је као створена за уживање. На десној обали реке, код Остружнице, Славко Божовић и његова супруга Љиља имају сплав, други дом. Кад год им време и обавезе дозвољавају, они ту дођу да живе у ритму с реком и да раде оно што највише воле - по читав дан скијају на води. Он је лекар у Хитној помоћи, а она ради у једној фармацеутској фирми у Београду. По њиховој процени и сензибилитету, за све „бољке” то је најбоља превентива и лек.

Њихова кућица „на металним бурићима” раније је била много ближе граду. Када је около постало превише урбано и тесно, померили су се десетак километара узводно, у потрази за местом на реци где ће моћи несметано да уживају у омиљеном спорту.

Сваки почетак је тежак

Славко је у њему постао прави акробата. Сам је поставио лопте, обележио путању којом се вози слалом и свакодневно изводи разне вратоломије. Треба само видети како задивљујуће изгледа кад у пуној брзини по глаткој површини реке клизи час лево, час десно, подижући за собом завесу од најситнијих водених капљица.

Сам почетак и није изгледао тако задивљујуће. Љиља је била студент када је кренула да се ломата на скијама, а Славко се, са својим школским другом Дејаном Радојчићем, у ту авантуру упустио у Боки Которској, кад је имао само четрнаест година. Без икаквог предзнања, мучили су се „као црви“, кажу, и све што су научили, углавном је било погрешно. Прве озбиљније тренинге под стручним надзором имали су на Дунаву. Из тог периода сећају се и једне анегдоте.

- Ја сам возила чамац, а Славко је скијао. Сва важна, избацила сам лакат и дала гас, не осврћући се. Само бих повремено погледала у ретровизор да поправим фризуру. Кад сам већ била код „Венеције”, схватила сам да Славка нема. Откачио се још негде код Ушћа! Вратила сам се и, на обострану срећу, нашла га - испричала нам је Љиља.

Тај талас заноса касније их је стално вукао напред. Из године у годину, постајали су све бољи. Стекли су и дипломе инструктора са лиценцом Европске асоцијације, али никад нису престали да се усавршавају. Пре две године ишли су и у Мајами, да са једним од светских шампиона размене искуства.

Године нису важне

Скијањем су успут „заразили” и многе из свог окружења, који су постали толико залуђени да више не пропуштају ниједну прилику. Пошто је протекле године зима била изузетно блага, на реку су изашли већ 17. марта. Заједно са неколико ентузијаста основали су Удружење љубитеља скијања на води. Отуд је потекло много добрих скијаша, а неки су постали и државни прваци. У клубу ипак инсистирају на приватности, па се круг нових чланова шири само по пријатељској линији, без обзира на године живота.

(/slika2)- Наша најмлађа ученица, којој тек предстоји сјајна каријера, јесте четворогодишња кћеркица једног од наших пријатеља. Али, за упражњавање овог атрактивног спорта, који спада у један од десет најтежих, нема старосног ограничења. Легенда скијања на води је Ал Вагнер, познат као Мистер Биг, односно Господин Велики, који је почео да се такмичи у 67. години и освојио седам шампионата. Овакав рекорд резултат је љубави и упорности - истиче Славко.

Због мале повреде, Љиља тренутно прави паузу у скијању, али је зато главна кад треба да ускочи у чамац од 300 „коња”, да вуче скијаша. Њен супруг признаје да она вози боље од њега. Али, кад је скијање у питању, никад није задовољан. Строг је и према себи и према другима, посебно кад обучава почетнике. То је велика и одговорност и част, сматра. Зато је, након дугогодишње праксе, стеченог знања и вештине, написао приручник за почетнике, у ком објашњава основне појмове о скијању на води, како би се од првих „корака” осећали пријатно и безбедно. А оно без чега нема скијања јесу специјални чамац и професионална опрема, у коју спадају скије, одело, појас, канап, рукавице и наочари.