Спектакуларни фијаско Џорџа В. Буша

Пре две деценије на данашњи дан почело је америчко бомбардовање Багдада, на први поглед успешна војна операција у којој су бројчано двоструко слабије снаге Американаца за пет недеља сломили ирачку армију од 400.000 људи.

Други заливски рат свет не памти као победу, већ као трагичан догађај, у најбољем случају пораз, у најгорем дебакл председника Џорџа В. Буша и његове политике „шокирај и застраши”.

После инвазије Кувајта и пораза у Првом заливском рату 1991, УН су завеле санкције режиму Садама Хусеина како би спречиле производњу хемијског, биолошког и нуклеарног оружјa за масовно уништавање. Међународни инспектори сведоче да нису пронашли апсолутно никакву евиденцију, али нису убедили председника Била Клинтона који је 1998. уклањање Садама прогласио за званичну америчку политику. Исте године је наредио бомбардовање неколико ирачких војних инсталација.

После напада Ал Kаиде на Америку, Буш Mлађи креће на Авганистан и истовремено осветнички припрема инвазију на Ирак. Садам је оптужен да поседује забрањена оружја и да подржава Осаму бин Ладена.

Расте отпор очекиваној агресији. У Риму 15. фебруара демонстрира око три милиона људи, број који ће у Гинисову књигу рекорда ући као највећи антиратни протест. Лидери Француске и Немачке траже време, али Вашингтон пежоративно говори о „старој Европи”.

Бела кућа пред Савет безбедности УН шаље државног секретара Колина Пауела, који маше вероватно најсрамнијим документом икада приказаним: компјутерски обрађеном лажном сликом „мобилне лабораторије за биолошко оружје” и епруветом антракса.

Буш објављује крај дипломатији и Садаму даје 48 сати да заједно са двојицом синова напусти Ирак, што овај одбија. У ноћ 19. марта амерички авиони бомбама гађају комплекс багдадских бункера где верују да је Садам са својим сарадницима. Лоша информација, али за седам сати уништено је 70 циљева. Дан касније америчке трупе улазе на ирачку територију из правца Кувајта.

Други заливски рат је почео. Пошто је Турска одбила да америчким снагама допусти да преко њене територије уђу на север Ирака, главни правац удара је с југа, где „Садамови федаини” бране град Басру.

Главина се без већег отпора повлачи ка Багдаду где елитне снаге Републиканске гарде спремају одбрану главног града. Уз моћну подршку из ваздуха, Американци 4. априла заузимају багдадски аеродром. Коалиција тада има 36 држава. Пет дана касније су у центру града. Нафтна инфраструктура је углавном сачувана и брзо преузета.

Свет обилази слика рушења Садамовог споменика док инвазионе снаге крећу у потеру за избеглим председником чији је режим 35 година био на власти. Садамови синови Удај и Кусај гину у борбама јула 2003. Диктатор је ухваћен децембра те године и обешен 30. децембра 2006.

Конфликт је имао две фазе. Прва, покренута пет месеци пошто је Буш добио одобрење Конгреса, трајала је до априла. Док је у САД 70 одсто грађана било уверено да је Садам стајао иза напада 11. септембра, критике рата без сагласности УН шириле су се светом. Више од 36 милиона људи је до априла учествовало у протестима.

У Ираку је уследио период масовне пљачке, укључујући и музеј у Багдаду. Две велике библиотеке су спаљене. Испражњени су и магацини са оружјем који ће омогућити дуг отпор окупаторима.

После 42 дана Буш је тријумфално на палуби носача авиона „Абрахам Линколн” објавио „Мисија остварена”.

Током друге фазе, која је трајала све док се америчке трупе нису повукле децембра 2011, око 45.000 Ирачана (и мање од 200 погинулих коалиционих војника) главом је платило Бушов рат за њихова „срца и душе” и покушај да бомбама донесе демократију, Ирак ослободи корупције и створи државу која брине о потребама својих грађана.

Правећи грешку за грешком, Буш је распустио ирачку армију. Окупатори хапсе припаднике обореног режима, а њихови логори попут Абу Граиба не само да постају средишта срамне и бруталне тортуре, већ и „универзитети” будућих сунитских џихадиста, попут будућег лидера Исламске државе или вођа Ал Каиде у Ираку.

Американци први пут у историји земље постављају администрацију већинских шиита.

Посебна комисија Конгреса је јула 2004. установила да није било веза Садамовог режима и Ал Каиде. У Лондону је влада Тони Блера критикована због учешћа у фабриковању лажних повода за рат. Међународни кредибилитет Америке озбиљно је нарушен, а рат је Бушу прибавио статус једног од најгорих председника у америчкој историји.

Рат је подигао цену нафте што је омогућило убрзани опоравак руске привреде. Џорџ В. је омогућавајући економски и војни раст ривала нанео непроцењиву штету америчким националним интересима. Војна кампања пореметила је балансе Блиског истока, па је председников легат успон највећег америчког непријатеља у региону – Ирана.

Распламсали сукоб шиита и сунита не само да је створио огорчено ривалство Техерана и Ријада већ је директно утицао на настанак Исламске државе, најорганизованије, најбруталније и најбогатије терористичке организације у историји која ће четири године доминирати Ираком и Сиријом.

Рат је трајно уништио Ирак који је готово чудесно преживео као суверена држава, али је данас препуштен себи, политичкој парализи изазваној секташким сукобима и надирућом исламизацијом, уништеном привредом и инфраструктуром, ендемском корупцијом, насиљем, страхом и хаосом.

Више од 42 милиона Ирачана и данас неизмењено понавља исто питање: зашто им се све ово догађа и докле ће бити жртве грандиозне манифестације ароганције вероватно највећег аналфабете који је из Беле куће покушавао да се бави Блиским истоком: Џорџа В. Буша.