Spektakularni fijasko Džordža V. Buša

Pre dve decenije na današnji dan počelo je američko bombardovanje Bagdada, na prvi pogled uspešna vojna operacija u kojoj su brojčano dvostruko slabije snage Amerikanaca za pet nedelja slomili iračku armiju od 400.000 ljudi.

Drugi zalivski rat svet ne pamti kao pobedu, već kao tragičan događaj, u najboljem slučaju poraz, u najgorem debakl predsednika Džordža V. Buša i njegove politike „šokiraj i zastraši”.

Posle invazije Kuvajta i poraza u Prvom zalivskom ratu 1991, UN su zavele sankcije režimu Sadama Huseina kako bi sprečile proizvodnju hemijskog, biološkog i nuklearnog oružja za masovno uništavanje. Međunarodni inspektori svedoče da nisu pronašli apsolutno nikakvu evidenciju, ali nisu ubedili predsednika Bila Klintona koji je 1998. uklanjanje Sadama proglasio za zvaničnu američku politiku. Iste godine je naredio bombardovanje nekoliko iračkih vojnih instalacija.

Posle napada Al Kaide na Ameriku, Buš Mlađi kreće na Avganistan i istovremeno osvetnički priprema invaziju na Irak. Sadam je optužen da poseduje zabranjena oružja i da podržava Osamu bin Ladena.

Raste otpor očekivanoj agresiji. U Rimu 15. februara demonstrira oko tri miliona ljudi, broj koji će u Ginisovu knjigu rekorda ući kao najveći antiratni protest. Lideri Francuske i Nemačke traže vreme, ali Vašington pežorativno govori o „staroj Evropi”.

Bela kuća pred Savet bezbednosti UN šalje državnog sekretara Kolina Pauela, koji maše verovatno najsramnijim dokumentom ikada prikazanim: kompjuterski obrađenom lažnom slikom „mobilne laboratorije za biološko oružje” i epruvetom antraksa.

Buš objavljuje kraj diplomatiji i Sadamu daje 48 sati da zajedno sa dvojicom sinova napusti Irak, što ovaj odbija. U noć 19. marta američki avioni bombama gađaju kompleks bagdadskih bunkera gde veruju da je Sadam sa svojim saradnicima. Loša informacija, ali za sedam sati uništeno je 70 ciljeva. Dan kasnije američke trupe ulaze na iračku teritoriju iz pravca Kuvajta.

Drugi zalivski rat je počeo. Pošto je Turska odbila da američkim snagama dopusti da preko njene teritorije uđu na sever Iraka, glavni pravac udara je s juga, gde „Sadamovi fedaini” brane grad Basru.

Glavina se bez većeg otpora povlači ka Bagdadu gde elitne snage Republikanske garde spremaju odbranu glavnog grada. Uz moćnu podršku iz vazduha, Amerikanci 4. aprila zauzimaju bagdadski aerodrom. Koalicija tada ima 36 država. Pet dana kasnije su u centru grada. Naftna infrastruktura je uglavnom sačuvana i brzo preuzeta.

Svet obilazi slika rušenja Sadamovog spomenika dok invazione snage kreću u poteru za izbeglim predsednikom čiji je režim 35 godina bio na vlasti. Sadamovi sinovi Udaj i Kusaj ginu u borbama jula 2003. Diktator je uhvaćen decembra te godine i obešen 30. decembra 2006.

Konflikt je imao dve faze. Prva, pokrenuta pet meseci pošto je Buš dobio odobrenje Kongresa, trajala je do aprila. Dok je u SAD 70 odsto građana bilo uvereno da je Sadam stajao iza napada 11. septembra, kritike rata bez saglasnosti UN širile su se svetom. Više od 36 miliona ljudi je do aprila učestvovalo u protestima.

U Iraku je usledio period masovne pljačke, uključujući i muzej u Bagdadu. Dve velike biblioteke su spaljene. Ispražnjeni su i magacini sa oružjem koji će omogućiti dug otpor okupatorima.

Posle 42 dana Buš je trijumfalno na palubi nosača aviona „Abraham Linkoln” objavio „Misija ostvarena”.

Tokom druge faze, koja je trajala sve dok se američke trupe nisu povukle decembra 2011, oko 45.000 Iračana (i manje od 200 poginulih koalicionih vojnika) glavom je platilo Bušov rat za njihova „srca i duše” i pokušaj da bombama donese demokratiju, Irak oslobodi korupcije i stvori državu koja brine o potrebama svojih građana.

Praveći grešku za greškom, Buš je raspustio iračku armiju. Okupatori hapse pripadnike oborenog režima, a njihovi logori poput Abu Graiba ne samo da postaju središta sramne i brutalne torture, već i „univerziteti” budućih sunitskih džihadista, poput budućeg lidera Islamske države ili vođa Al Kaide u Iraku.

Amerikanci prvi put u istoriji zemlje postavljaju administraciju većinskih šiita.

Posebna komisija Kongresa je jula 2004. ustanovila da nije bilo veza Sadamovog režima i Al Kaide. U Londonu je vlada Toni Blera kritikovana zbog učešća u fabrikovanju lažnih povoda za rat. Međunarodni kredibilitet Amerike ozbiljno je narušen, a rat je Bušu pribavio status jednog od najgorih predsednika u američkoj istoriji.

Rat je podigao cenu nafte što je omogućilo ubrzani oporavak ruske privrede. Džordž V. je omogućavajući ekonomski i vojni rast rivala naneo neprocenjivu štetu američkim nacionalnim interesima. Vojna kampanja poremetila je balanse Bliskog istoka, pa je predsednikov legat uspon najvećeg američkog neprijatelja u regionu – Irana.

Rasplamsali sukob šiita i sunita ne samo da je stvorio ogorčeno rivalstvo Teherana i Rijada već je direktno uticao na nastanak Islamske države, najorganizovanije, najbrutalnije i najbogatije terorističke organizacije u istoriji koja će četiri godine dominirati Irakom i Sirijom.

Rat je trajno uništio Irak koji je gotovo čudesno preživeo kao suverena država, ali je danas prepušten sebi, političkoj paralizi izazvanoj sektaškim sukobima i nadirućom islamizacijom, uništenom privredom i infrastrukturom, endemskom korupcijom, nasiljem, strahom i haosom.

Više od 42 miliona Iračana i danas neizmenjeno ponavlja isto pitanje: zašto im se sve ovo događa i dokle će biti žrtve grandiozne manifestacije arogancije verovatno najvećeg analfabete koji je iz Bele kuće pokušavao da se bavi Bliskim istokom: Džordža V. Buša.