Деколонизација, па тек онда план

Косово и Метохија је колонизована покрајина унутар колонизоване Србије о чијој судбини одлучују колонизатори из ЕУ који су се прилично удаљили од европских принципа и вредности. То се може видети и на примеру наметнутог плана за КиМ. Наиме, свакоме ко се иоле разуме у принципе демократије јасно је да у њен домен никако не могу спадати императиви преговарања о наметнутим решењима и дебатовања о већ донетим одлукама. У питању је репресивни облик глобалистичке политике условљавања која доводи у заблуду све оне који не праве суштинску разлику између ЕУ као технобирократске организације и европских принципа и вредности.

Тако је у заблуди проевропска опозиција у Србији када ставља знак једнакости између просветитељских вредности и „европског Левијатана” који демократизацију „заосталих” народа врши посредством милитаризације, колонизације, декретизације и санкционисања. У заблуди су и следбеници овдашње власти који верују да држава Србија води аутономну политику. Они не желе да виде како власт колоније поступа онако како јој колонизатори налажу пошто би у супротном уследила или њена смена, упркос „вољи вилајетској”, или увођење санкција.

Свако друкчије представљање стварности део је представе намењене широким народним масама (театрократија). Речју, уколико се представници овдашње власти декларативно супротстављају плану европских технобирократа да КиМ постане самостална држава, а притом још несметано обављају своју функцију, или пак нису санкционисани, онда то значи да ће неминовно попустити на неком другом месту. Рецимо, допустиће да Србија постане рудник корпоративног некрокапитализма. Уосталом, запазићете и сами да се упоредо са дистанцирањем припадника извршне власти од немачко-француског плана интензивирају њихове афирмативне приче о ископавању литијума у Србији. Истини за вољу, тешко да би се поменутој закономерности одупрли и овдашњи проевропски опозиционари да су којим случајем поново на власти. А судећи према искуству италијанске патриоткиње Ђорђе Мелони која се убрзо по ступању на власт бацила у загрљај некрокапитализму (који је претходно страствено нападала), исто би се могло очекивати и од овдашње патриотске опозиције. (Премда би то ипак требало проверити у пракси).

Иначе, немачко-француски план за КиМ изазвао је очекивано негативне реакције у Србији. Већина се међу овдашњим политичким актерима слаже да је реч о ултиматуму који је врло неповољан по Србију. Постоји ли повољан ултиматум? Мањина сматра да је у питању добра основа за преговоре, мада би било интересантно дознати нешто о врлинама преговора који се воде око већ донетих решења. Оно око чега се противници наметнутог плана не слажу јесте како одговорити на њега. Тако се у недостатку трајног решења једни залажу за замрзнути конфликт док други истичу борбу за оснивање заједнице српских општина. Невоља је у томе што и једнима и другима промиче да су поменута решења дугорочно лоша по Србију. Поборници замрзнутог конфликта заборављају да би се он у било ком тренутку могао одмрзнути и потпалити балканско буре барута на којем седимо и клатимо ногама док грицкамо немачке и француске шаргарепе бљутавог колонијалног укуса. Што је горе, замрзнути конфликт не решава питање КиМ већ неодређено стање препушта још неодређенијој будућности. Проблем је што заговорници оваквог решења виде искључиво територију и српски народ али не и Албанце који на тој територији живе и који се такође нешто питају. Штавише, поборници замрзнутог конфликта верују да ће се кроз двеста, триста година однос снага у свету променити и да ће Србија хрупити на КиМ и успоставити контролу над целокупном територијом. Оно, међутим, што заступници ове идеје не узимају у обзир јесу неповољни демографски и културноантрополошки правци кретања. Србија ће рапидно губити становништво – мање рођених више исељених, и ако се овако настави, дефинитивно ће постати још једна од тотално поробљених и експлоатисаних територија унутар интегрисаног некрокапитализма. Штавише, будући житељи Србије – генерације дигиталаца и вештачке интелигенције, биће индоктринирани глобалистичким светоназорима и врло извесно у потпуности незаинтересовани за КиМ.

С друге стране, заговорници борбе за оснивање ЗСО не виде како тиме бацају прашину у очи и себи и грађанима Србије. Краткорочно, ЗСО је добра прилика за одређене интересне групе али је дугорочно неповољна по Србију. То је практично прихватање немачко-француског ултиматума који Србима на КиМ даје лажни осећај аутономије али их и дугорочно гура под окриље самосталног и међународно признатог Косова (без Метохије у називу). Последице могу бити или асимилација или исељавање српског становништва. Наиме, западне технобирократе не желе истинску аутономију Срба унутар независног Косова а камоли припајање овог дела КиМ Србији – чему се у перспективи надају заговорници ЗСО. Поврх свега, ради се о крњем плану поделе КиМ који изоставља српско становништво из јужних енклава као и културноисторијску баштину Метохије која заправо и чини суштину колективног бића српског народа.

Јасно је, дакле, да план који трајно решава питање Косова и Метохије не може у потпуности задовољити ни Србе ни Албанце. А будући да се ради о народима које раздвајају бројне баријере, пре свега језик као битно средство интеграције, било би крајње прагматично размотрити план о подели КиМ по принципу мање за више. Територија која би према таквом плану припала Србији обухватала би појас делом уз границу са Црном Гором – од Дечана, преко Пећи и Истока и даље све до општина на северу КиМ, укључујући Северну Митровицу и Подујево, док би Грачаница добила статус ексклаве. Другим речима, Србији би припала по површини мања територија али у симболичком смислу и те како велика јер би обухватала за српски народ идентитетски битан простор Метохије. Албанци би добили признање од стране Србије и већу територију уз одрицање од мањег дела који им није значајан у симболичком смислу. Ипак, предуслов за овакав један (компромисни) план, који представља основ за истинске а не фингиране преговоре (о детаљима) који воде договору, јесте суштинска деколонизација Србије. Она би, на крају крајева, морала представљати темељ политичког програма сваке групације која претендује на освајање власти у овој земљи.

Социолог