Индијанци и Африканци

Од нашег специјалног извештача
Венеција, Лидо – „Сложићете се, између великих и медиокритетских филмова, сваки селектор који није мазохиста изабраће оне репрезентативније за такмичарски програм. Откуда онда оволико ’смећа’ у трци за ’Златног лава’?” – запитала се јавно италијанска колегиница, придруживши се тиме свеопштој дискусији на тему шта се то овога пута догодило са Марком Милером.

Без намере да се упуштамо у анализу психолошког профила овог Швајцарца на већ дужем раду у Венецији, или да се бавимо шпекулацијом да се он, пошто је потписао још један четворогодишњи мандат, сада „опустио и показао право лице”, тек чињеница је да је главни такмичарски програм у просеку зачуђујуће слаб и да се то сасвим сигурно не може правдати „последицама штрајка америчких сценариста”.

Ово често ових дана употребљавано Милерово оправдање демантује венецијанска реалност. Добрих филмова има, и те како, али се они приказују у паралелним програмима, у „Данима аутора” и „Недељи критике” према избору других селектора. Ту је могуће видети праве мале филмске бисере, попут чешког филма „Сеоски учитељ” Богдана Сламе, фламанског „Овдашњи човек” Патриса Тоја, француског „Стела” Силви Верејд („Дани аутора”), или авганистанског филма „Кабулско дете” Бармака Акрама и турског „Две линије” Селима Евчија („Недеља критике”).

Богдан Слама познат је по томе што снима реалистичке и хуманистичке филмове. Сада отвара деликатна питања односа природе и човека, човека и заједнице, кроз мелодрамску причу о професору биологије који из великог града долази у сеоску школу кријући да је геј и учећи своје ђаке да „природа производи само оригинале, свако од нас је различит што може бити или дар или замка, све зависи од тога шта чинимо са својом различитошћу”. Патрис Тој је од свог „Овдашњег човека”, иначе само привидно постављеног као психолошки трилер, начинио синематички елоквентан, лирски филм кроз елиптичну причу о човековом страху од смрти, фантазијама, личним губицима и телесним жељама, док је млада француска редитељка Силви Верејд у „Стели”, филму о одрастању седамдесетих година у Паризу, понудила нарамак огољених, комплексних емоција тинејџерки чије ликове сензитивно тумаче натуршчици.

Евчијеве „Две линије” су мали ауторски филм у којем се сучељавају традиционализам и модернизам у турском друштву, док је авганистански „Кабулско дете” од оне врсте која хвата гледаоца за срце већ после уводних сцена. Ово је дебитантско дело Бармака Акрама, љубак и веома хуман филм, реалистична пулсирајућа прича о Кабулу наших дана, у којем ваља живети колико-толико нормалан живот. Кроз сторију о једној мушкој беби, коју мајка одевена у бурку оставља у таксију, на бригу збуњеном таксисти који и сам има петоро деце (све саме ћерке), Акрам гледаоцу ставља на увид све могуће детаље из свакодневице разореног града и његових становника, залазећи у интиму живота породице иза затворених врата и друштва које поново тек треба да стане на ноге, док около још прашти рат.

У главном програму јуче је виђен и трећи италијански филм (од четири у конкуренцији), на срећу врло добар и интересантан. Реч је о „Посматрачима птица”, играном филму документарно-реалистичке структуре који је у бразилској продукцији снимио италијански редитељ Марио Бекис (рођен у Чилеу, одрастао у Аргентини и Италији). Цео филм је снимљен у бразилској прашуми на подручју на којем живе гуарана Индијанци, у суседству галопирајуће аграрне индустрије која зарад свог развоја уништава шуме. Бекис још у самом старту филма дефинише парадоксе овог поднебља, кроз штосну сцену туриста који плове реком и фотографишу дивље Индијанце на обали који, чим гости оду, облаче мајице и фармерке, наплаћују своје туристичке „услуге” код локалног водича, купују мобилне телефоне и патике. У овом готово документарном филмском есеју, Бекис прати своје јунаке и до њиховог разрушеног природног станишта, на којем су уместо шума сада оранице за засадом биља неопходног за прехрану бразилског становништва и извоз на велико америчко тржиште. Филмски хуманизам, са одјецима екологије и политичког ангажмана на делу.

Политички ангажман и хуманизам красе и етиопски филм „Теза” Хале Герима који је још један од солиднијих филмова у главном програму. Ово је дирљива и комплексна прича о афричком интелектуалцу Анберберу који се из Немачке, где је студирао и радио, вратио у своју родну земљу, прикључио се ослободилачком покрету против диктаторског царског режима, да би завршио као физички и психички богаљ, немоћан да помогне ни себи ни својим сународницима што већ деценијама пате у ратним страхотама.