Барон Осман и српски градови

При свакој промени у кабинету Министарства ГСИ, сада већ традиционално једну колумну посветим  новом министру и урбаној обнови градова, уз напомену да та тема сада већ деценијама чека на министра који би је разумео и покренуо. У овом тренутку се може констатовати да у Закону о планирању и изградњи постоји члан два и став осам са појмом „урбана обнова”, али и да у Министарству ГСИ ипак не постоји посебан сектор за обнову „заштићених” индустријских и градских центара Србије,  иако је сасвим јасно да потребе за таквим сектором постоје.

За време министровања проф. др Зоране Михајловић, имао сам прилику да од њених сарадница чујем да је Правилник о урбаној комасацији (пресудан инструмент за спровођење урбане обнове)  у припреми, али како је од тада прошло пет година и како правилник још није угледао светло дана, јасно је да њеном кабинету та тема није била приоритет, баш као ни њеном наследнику, уз напомену да је Момировић ипак реално имао далеко мање времена да се са том темом упозна и оконча израду правилника! Актуелност ове теме свакако расте са просечном старошћу објеката у градским центрима изграђених пре више од 100 година, а који се сада у Србији већином налазе у запуштеном, чак стању рушевина, без усаглашених јединствених смерница за поступање са тим фондом, баш попут напуштених старица које остају на улици без игде икога,  без хране и достојне гардеробе за живот у граду.

Некадашње палате сада су оронуле старе даме, а „младе” зграде представнице „старлет архитектуре” (кумовао им је чувени колега проф. Михајло Микица Митровић) преплавиле су готово све градове  Србије. Борба против кича у градским центрима и успостављање инструмената за  обнову наслеђа се сада више не постављају као опција, већ као ургентна потреба са циљем постизања жељеног нивоа функције и презентације наслеђа, пре свега за све оне који имају намеру  да  посете и осете трагове прошлости Србије, хабајући своје ципеле и новчанике по њеним градским и индустријским центрима старим више од једног века.  Како је Европа већ готово две деценије у процесу активне обнове свог наслеђа, није на одмет рећи да каснимо управо толико, и да се без срама и стида многи наши репрезентативни објекти наслеђа у руинираном стању представљају туристима, кроз посете манифестацијама које се одвијају у том окружењу попут Арсенал ФЕСТ-а у Крагујевцу.

Приметно је да се обнова у већини градова одвија најчешће уз замену фонда на појединачним парцелама, без уједначеног односа изгледа, регулацијама у окружењу, али и вредностима имовине која се већ више од деценију на интернационалној сцени спроводи кроз обнову старих градских језгара путем урбане комасације. Посматрајући активности садашњег министра Весића на претходној функцији можда ће његова искуства у обнови (уз често позивање на Барона Османа, обновитеља Париза) ипак довести до формирања таквог тима (надамо се са експертским, а не политичким референцама). Оно што је сваком нашем грађанину сасвим видљиво је да се у свим градовима у Србији обнова градских центара реализује без икаквих конкретних смерница за поступање уз све присутан опис урбанистички хаос. Упркос чињеници да градови имају главне урбанисте, они већином нису експерти за урбану обнову, па се дешава да се праве грубе грешке попут организације конкурса у Крагујевцу за ВТЗ у којем се награђује рад којим се укида фабрика „Застава оружје” што је недопустиво. Поред изгледа градских језгара њих у великој мери  представљају функционалне и сређене саобраћајнице.

Међутим, у великом броју случајева широм Србије, саобраћајнице се реконструишу без примене савремених система за вођење свих врста инсталација, са постављањем префабрикованих елемената који омогућавају смештање  потребне инсталације за обнову блокова на потезу улице која се реконструише. Уместо таквих поступака, улице се раскопавају за сваку нову зграду уз скидање асфалтне површине, раскопавања и затварања улица неретко и по неколико недеља, па чак и месеци и уместо једноставног полагања инсталација у већ уграђене инсталационе канале – дуктове испод коловозне површине који омогућавају несметано одвијање саобраћаја и свих осталих функција без обзира на изградњу нових објеката или читавих блокова. Османова обнова Париза пре више од 150 година спроведена је тада уз тим најбољих инжењера који су решавали проблеме без помоћи информатике, али уз велико знање и иновације које су коначно и довеле до резултата који су и данас видљиви, а то су широки булевари и данас функционална инфраструктура уз  повезане јавне садржаје ради иницирања кретања, комуникација и интеракције свих врста и облика. Да ли ће министар Весић бити тај у чијем ће мандату бити донесен правилник о урбаној комасацији, да ли ће препознати потребу за дефинисањем обавеза интегрисања система за енергетску ефикасност у старим језгрима кроз планску документацију и коначно да ли ће имати жељу да проактивније од претходника крене у сусрет обнови градова како струка налаже, остаје да видимо у периоду који је испред нас. Што се мог писања на ову тему тиче, искрено се надам да ипак нећу морати по четврти пут да пишем текст исте садржине и поруке за следећег министра, али ако буде потребно ту сам.

Научни сарадник