Јалове бриселске шетње

Замислимо следећи развој догађаја: План грузијског председника Михаила Сакашвилија да оружаном силом поврати суверенитет над побуњеним републикама Јужном Осетијом и Абхазијом је успео. Грузијска војска је до темеља разорила Цхинвали, стамбене зграде, школе, болнице... све је у пламену. Мртви леже по улицама, нема ко да их покупи и ваљано сахрани. Десетине хиљада људи је у бекству ка својој сабраћи у Северној Осетији. Руски миротворци су, по угледу на своје колеге из западних земаља, једноставно окренули главе и повукли се у базе у очекивању коначног наређења за повлачење ван граница Грузије. Чека се реакција међународне заједнице... Укратко, већ више пута виђен сценарио.

И док Сакашвилијева војска спроводи геноцид над осетинским народом (подсетимо, у стварности је за свега два-три дана борби већ изгинуло око 2.000 људи), а хуманитарна катастрофа поприма несагледиве размере, челници Европске уније се „под хитно” састају у Бриселу да размисле шта ће. Они, додуше, не могу ту ништа да ураде, тога су и сами свесни пошто игру у Грузији води Вашингтон, али зато гледаоци телевизијских вести у западној Европи могу да уживају у дефилеу мерцедеса испред палате у којој ће већати угледници.

Са симпатијама ће пратити како Хавијер Солана и Бернар Кушнер размењују шале, Никола Саркози и Ангела Меркел ћаскају са Гордоном Брауном о афери изгубљених и украдених државних докумената у Великој Британији, а шефови новоевропских држава покушавају једни другима да докажу да су већи католици од папе. Све изгледа некако гламурозно. Можда ће се понеко и упитати чему овакав скуп и ко ће да плати рачун, али слаба је вајда. О унесрећеном народу ни речи. А и зашто би. Нека им Москва шаље хуманитарну помоћ, ЕУ ту није ништа крива. Чак ни због немог посматрања очигледног геноцида. Уосталом, закључак скупа је ионако унапред познат и ни по чему се не разликује од мантре којом Европљани већ месецима лажу сами себе – Грузија није Србија, и Косово не може да буде преседан за будуће случајеве, па макар то биле и сепаратистичке тежње Абхазије и Јужне Осетије, подстрекиване, наравно, од стране Русије.

Срећом, није испало тако.

Сакашвили је добио по прстима, једино што му је преостало је да у немоћи пред камерама Би-Би-Сија жваће сопствену кравату. Његови војници поражени су до ногу а жеља за унитарном Грузијом расплинула се у ваздуху као балон од сапунице. Цхинвали је почео да се опоравља, погинули су сахрањени, народ се враћа кућама, почела је како-тако и школска година. Вашингтон је у јеку председничке кампање морао да прогута горку пилулу. Русија је признала независност грузијских република...

Једино што је остало исто као у замишљеном сценарију са почетка текста је већ поменути скуп челника Европске уније. Сви су, наравно, допутовали у Брисел, прошетали се пред камерама светских новинских агенција, разменили шале и анегдоте, и аутистично закључили да они сами ништа нису криви. Москву су, додуше, укорили због признавања независности Јужне Осетије и Абхазије, али ни та критика није отишла даље од јаловог позива другим земљама да не чине исто. Као што је прилично јалов био и својевремени позив свету да призна независност Косова. Па и привремено одлагање почетка стратешких преговора Брисела и Москве више има за циљ задовољавање домаће јавности. О хуманитарној помоћи осетинском народу ни речи, као ни о геноциду. О помоћи Грузији, тек реда ради.

Европљани су очигледно затечени свиме што се збива у њиховој ближој и даљој околини. Оно што се десило на Кавказу није само продукт жеље Русије да од самовоље Михаила Сакашвилија заштити грађане двеју грузијских република који имају и руско држављанство. Наиме, како тврди геополитичар Александар Гељевич Дугин, и САД су подоста порадиле на питању признања независности Абхазије. Наравно, следећи сопствене стратешке интересе. „Постоје различити међународни фондови, организације, обучавају се прозападни лидери у Абхазији. Америка планира у даљој перспективи да призна ову републику, уколико се она окрене против Русије. То није пука фантазија. Тиме се Американци активно баве и то је јасно свим Абхасцима са којима сам контактирао. Америка је спремна да да зелено светло сепаратистичким процесима, све док су ти процеси под њеном контролом”, тврди Дугин.

И где је ту онда Европа? Самит НАТО одржан у Букурешту почетком априла ове године показао је да чланице Алијансе не могу да се договоре о заједничкој стратегији за будућност. Тадашња отворена несагласност о пријему у чланство Грузије и Украјине преточила се у понедељак у Бриселу у отворену несагласност поводом оцене Сакашвилијевог промашеног рата и последица које је он изазвао. У ситуацији када су САД привремено дезоријентисане због предстојеће смене у Белој кући и Европљани као да не могу да пронађу компас.

Кавкаска епизода је окончана. Од једне државе створене су три. Тек тако. Коме то иде у прилог показаће време. Заокупљена самом собом бриселска бирократија није ни приметила да се у протекле две недеље свет из корена променио.