Куда идемо – запад, исток, балансирање

Замислите ситуацију да вас неки странац пита да му одговорите на питање куда данас иде Србија. Да ли више иде на Исток или на Запад? Или балансира? Можда делује као тешко питање на први поглед уколико погледате медијску слику Србије која је између Истока и Запада, али све оно што се дешава иза телевизора даје одговор на питање у коjем смеру Србија данас иде.

Ако слушате регионалне аналитичаре или оне на Западу који се баве Балканом, а који су своје каријере изградили на наративу да је Србија агресор, онда ћете чути да је Србија верни савезник Русије на западном Балкану и њена продужена рука. И не само то, ако слушате владајуће структуре из Приштине чућете да је Србија Русија, а Косово Украјина које ће напасти Србија уз помоћ Русије.  У политици је тешко борити се против унапред креираних предрасуда док је смисленије креирати нове. Када инострани прозападни медији дођу у Београд да направе репортажу исто тако у највећем броју случајева траже начине да потврде своје унапред креиране стереотипе које су дошли да потврдe причом о Србима као малим Русима, десничарима и осталим заљубљеницима у Путина. То је најлакши пут за новинаре и аналитичаре који желе само да оправдају тезе које већ постоје без намере да покушају да сагледају и другачију перспективу која одудара од устаљене мантре.

Зато важније питање од тога где је Србија данас јесте оно са почетка текста – куда Србије иде? Од почетка рата у Украјини убрзали су се процеси спољнополитичког репозиционирања Србије који су потпомогнути ратним дешавањима на Истоку Европе.  Политика балансирања је више намењена домаћој јавности и то из два разлога – да се подигне значај и улога Србије која суверено стоји сама и не припада ниједном блоку, а други разлог јесте да се наративно изједначе односи Србије и Русије и Србије и Запада. Пре почетка рата, глорификација Русије је била доминантно заступљена у српском јавном простору док смо ретко кад могли да чујемо критичко сагледавање односа Србије и Русије у мејнстрим српским медијима. За то време бујала је антизападна кампања,  док је Русија успешно представљана као алтернатива. Од почетка рата у српским медијима сведочимо једном заокрету где се интереси Русије више не стављају на прво место већ је однос према Русији почео да се уравнотежава са односом Србије према Западу и српским националним интересима.

Унутарполитички се већ неко време креира наратив да постоје политички актери и странке који на прво место стављају интересе друге државе, и то се углавном мисли на Русију, док занемарују српске интересе. Председник Србије је учврстио тај став рекавши да служи само српским интересима оптуживши део опозиције да служи руским интересима. Таква реченица би била тешко замислива да буде изговорена у неком ранијем периоду пре почетка рата. Иако Србија због разлога о којима је било пуно дискусије није до сада увела санкције Русији, то не значи да је Србија ојачала своје партнерство са Русијом. У ових годину дана било је неколико изјава руских званичника који су или вршили отворен притисак на Србију или угрожавали њену међународну позицију креирањем слике да је Србија велики савезник Русије.

Односи Србије и Русије нису на нивоу као раније, а то добро разуме и режим у Москви који ових дана учествује у унакрсној паљби тешких изјава са министром у Влади Србије који тражи увођење санкција Русији. Ипак, Русији и даље више одговара да глуми како их не занима превише спољнополитички заокрет Србије ка Западу, а који помно прате, јер им и даље одговара да могу у међународној јавности да прикажу Србију као свог савезника у овом делу Европе где више руских савезника нема. Русија се неће превише јавно бунити на свако удаљавање Србије докле год јој Србија не уведе санкције. Србија данас препознаје да њени интереси нису у Москви већ у ЕУ и јачању сарадње са САД где Србија има прилику да се позиционира као најважнији партнер Америке у овом делу Европе. У региону ни не постоји друга држава која би историјски могла да буде већи савезник Америке од Србије. У америчком прагматизму вођења спољне политике ствари нису уклесане у камену једном заувек већ су подложне променама. Ако су Албанци некада имали привилеговани статус то не значи да ће више бити случај, већ Србија може својим партнерством са САД да дуготрајно обезбеди савезништво око најважнијих питања јер од Србије највише и зависи регионална стабилност и просперитет.

У Србији постоји веровање да би увођење санкција Русији са собом носило велики отпор грађана Србије који су наклоњени Русији и руском председнику. Тај страх постоји највише код носилаца власти и председника Вучића да би могао да се суочи са протестима, али и на примеру решавања односа Србије према Косову видимо да та заинтересованост грађана није онолика какву бисмо могли да очекујемо. Верујем да када би Србија увела санкције Русији не би било никаквог снажног отпора грађана. Исто тако верујем да би подршка за улазак Србије у ЕУ била далеко већа да сутра имамо референдум него што показују бројке из истраживања јавног мњења. Не треба потцењивати народ и грађане који би у таквим ситуацијама донели одлуку најбољу за њих, нашу државу и националне интересе.

Србија је током претходног периода упркос неувођењу санкција Русији успела да привуче нове инвестиције како из Европске уније тако и из Америке. Србија је добила и 600 милиона евра бесповратних средстава од ЕУ за грађење брзе пруге од Београда до Ниша, као и око 50 милиона евра за грађење гасног интерконектора са Бугарском како би се смањила зависност од руског гаса. Ово је показатељ да је и ЕУ свесна да жели да има и Србију и регион на својој страни, близу себе и да се дуготрајно смањи свака врста зависности од Русије, а самим тим да се смањи и руски утицај у Србији. Тиме се Србија још више везала за Запад без да је званично увела санкције Русији, док се друге државе региона нису нашле у бољој позицији од Србије због тога што су увеле санкције Русији. Због тога и постоји фрустрираност у региону позицијом Србије која јача своје везе са Западом и одржава колико је неопходно односе са Москвом док се не донесе другачија одлука. Зато ће данашње спољнополитичко (ре)позиционирање Србије имати дугорочне ефекте на перцепцију Србије и пут којим ће Србија ићи у наредним деценијама.

Политиколог