Људска и остала права

Поводом случаја Ранка Панића јуче је новинар НИН-а Драган Бујошевић у једној радио емисији рекао да људска права радикала треба штитити, али би радикалски захтевибили уверљивији да су и они штитили оне који су деведесетих били угрожени. То је свакако тачна констатација, али иста ствар се може гледати и из другог угла. Деведесетих година су Демократска странка иСПО истицали захтеве да се поштују људска права и да се кажњавају полицајци –батинаши. Данас представници тих странака стрпљиво чекају „резултате истраге” када је реч о претученим новинарима и припадницима Радикалне странке. Да ли њихово данашње држање значи да деведесетих нису били искрени, , већ су само устајали у заштиту својих симпатизера и чланова?

Другим речима, природно би било очекивати да управо оне странке које су повеле борбу за демократију и људска права, сада када су на власти, и пре радикала инсистирају на утврђивању одговорности полиције. Тим пре што су саме биле изложени бруталностима и што знају да је полицијско насиље другачије од насиља хулигана. Хулигане гони полиција; ко гони полицију?

Обдукциони налаз ће вероватно читати како коме одговара. Радикали ће тврдити да је Панић убијен; њихови опоненти да нема доказа да је полиција одговорна за његову смрт. Полиција, по правилу, некажњено демонстрира силу која прелази границе закона. На телевизијском снимку са митинга подршке Радовану Караџићу јасно се видело како су у Македонској улици четворица полицајаца почињу да бију до паса голог демонстранта који лежи на земљи. Видело се и да је сниматељ ТВ Б92 нагло уперио објектив камере на другу страну. Није се видео епилог батинања.

Ваш новинар је после митинга „Косово је Србија” код Палате „Албаније” затекао четворицу полицајаца који су уз кола прибили петнаестогодишњака, раширили му ноге и руке и на сваку његову молбу да га пусте, редом ударали шакама у потиљак.

Хоће се рећи да то насиље није изум Дачићеве полиције. Али да му треба стати на пут.