Сећање на жртве и хероје

Напад НАТО-а на СР Југославију почео је 24. марта 1999. године и трајао је 78 дана, последња бомба пала је 10. јуна 1999. године. Западни војни савез тиме се умешао у сукоб на подручју Косова и Метохије који је ескалирао пре тачно четврт века, у марту 1998, у обрачуну са групом Адема Јашарија у Дреници. Уследило је годину дана борби, страдања, дипломатских преговора и договора да би се на крају aлијанса ставила на страну албанских сепаратиста и напала СРЈ без одобрења Савета безбедности УН, уз образложење да је случај Косова и Метохије „изузетак”.

НАТО агресија није имала последице само по грађане СР Југославије, био је то догађај који је променио свет. Многи се слажу да су Русија и Кина тада схватиле шта би их могло снаћи. Случајно или не баш од тог периода ове две државе су почеле повратак на светску сцену као велике силе са снажним армијама. А то колико је Космет „изузетак” видело се у каснијим ратовима у Ираку, Либији, Грузији и, наравно, Украјини.
Током НАТО агресије, у бомбардовању и жестоким сукобима на Косову, погинуле су хиљаде људи, страдало је много цивила. Пописани су погинули војници и полицајци, њих око хиљаду изгубило је животе у борбама против ОВК 1998. и 1999. године, као и током напада авијације НАТО-а.

Окршај у селу Рачак у јануару 1999. био је повод и изговор за директне претње оружаном интервенцијом алијансе. Уследили су преговори у Рамбујеу, постављени тако да СР Југославија не може да пристане на понуђене услове. Рат је био неизбежан.

Први удар алијансе био је усмерен на РВ и ПВО Војске Југославије. Тај вид војске требало је уништити за три дана, али то се није десило ни до краја рата. Одлучност, храброст и инвентивност ракеташа, пилота и осталих припадника ВЈ у првим сатима и данима рата подигла је морал војсци и народу. Већ четврте ратне ноћи оборен је „невидљиви” Ф-117А, понос САД, што је био и остао јединствен војни успех. Истовремено, Трећа армија, а посебно Приштински корпус разбили су снаге ОВК на Космету.
НАТО је бомбардовао инфраструктуру, уништени су многи мостови, а због наводних грешака страдали су становници многих градова. Из команде алијансе ови изгубљени животи хладнокрвно су названи „колатералном штетом”.
Средином априла почела је епска битка на Кошарама. Војска Југославије, на за одбрану неодговарајућем терену, у почетку и бројчано надјачана, успела је да одбрани границу на подручју поменуте карауле.
Док тамо трају огорчене борбе, настављају се ваздушни удари по целој Србији. Међу страдалим цивилима су и запослени РТС-а, што је био ратни злочин без преседана. Страдају Алексинац, Варварин, Ниш... Ракете погађају путничке возове и аутобусе. Напада се електроенергетски систем, али је ипак оспособљен. Бомбардована је и амбасада Кине у Београду, што изазива бес у најмногољуднијој земљи света.
Док рат букти, покрећу се преговори, уз ангажовање посредника – Мартија Ахтисарија из Финске и Виктора Черномирдина из Русије. Истовремено, НАТО крајем маја покреће покушај копненог продора, који нам је данас познат као битка за Паштрик. Захваљујући херојском отпору Војске Југославије, и ова офанзива пропада.
Првих дана јуна, паралелно са преговорима, ваздушни удари се интензивирају. На крају, усваја се мировни план чија је основа Резолуција СБ УН 1244. Претходно је потписан Војнотехнички споразум којим је регулисано повлачење ВЈ и МУП-а Србије из покрајине и улазак снага Кфора, предвођених НАТО-ом.

Крај рата није означио крај страдања Срба на Космету, њих око 200.000 је протерано, а многи су тог лета настрадали као жртве етнички мотивисаног насиља. Касније, 17. марта 2004. уследио је и погром. Двадесет четири године после НАТО агресије, Космет је и даље безбедносни проблем Србије и Европе. Сведоци смо недавних инцидената на северу покрајине, али и нових дипломатских напора који би требало да омогуће безбедне и стабилне прилике на Косову и Метохији.