Отимање нашег блага

Да ли неко разуман може поверовати да су наши великани Немањићи, краљ Милутин, цар Душан и остали, своје задужбине, којима се цео свет диви, зидали у некој туђој земљи, у којој су владали Албанци, Шиптари, Арнаути?

Манастири, као што су Пећка патријаршија, Дечани, Св. Богородица Љевишка, Грачаница, па монументална задужбина цара Душана Св. архангели, у којој је и сахрањен ктитор по сопственој жељи, и многи други манастири и цркве... Да ли је могуће да је цар Душан одлучио да у миру почива у некој, нечијој и туђој земљи, која није српска? Додуше, касније дођоше Турци, разрушише његову (и српску) задужбину и од зидина и камених блокова сазидаше џамију у Призрену. Како је могуће да једна од најславнијих богословија буде основана и смештена у некој страној земљи, а не у Србији? И опет дођоше туђини и направише недавно још већи зулум, страдања и паљевине и цркава и домова српских.

Нема потребе да о овоме износе доказе историчари, српска црква, политичари. То ми изгледа као да треба доказивати да сунце излази на истоку, а залази на западу. Обичан човек средњег образовања, као што сам и сам, добро зна ове чињенице пред којима се сада налазимо, окружени светом спремним да изврне историју и чињенице и да нам отме наше благо, нашу груду, наш народ. Сурови покушаји у још суровије време.

Свети Саво, румених образа, погледај са зидова прелепе Милешеве преко брда и долина, на пропаћени народ Косова и Метохије, дођи и помози српској земљи и народу, протераном и ојађеном, а у главе неразумних усади љубав и истину.

Мишо М. Младеновић,
академски сликар и писац, Београд