Слобода говора не треба да буде дозвола за изношење лажи

После вести да је Република Српска поново прописала клевету као кривично дело, стручњаци разговарају о томе да ли и у Кривичном законику Републике Србије евентуално треба вратити клевету, која је у нашој земљи декриминализована 2012. године. Тада је брисање чувеног члана 171, из групе кривичних дела против части и угледа, део јавности протумачио као „унапређење слободе штампе и говора”. Многе јавно изнете лажи остале су потом у Србији некажњене више од једне деценије.

На стотине поступака вођено је раније у нашим судовима због клевете, а она је једино кривично дело код којег је терет доказивања на окривљеном. Ако не би доказао да је истина оно што је о некоме рекао или написао, тужени је бивао осуђен. Приватни тужилац није био дужан да доказује да је неистинита тврдња о њему заправо лаж. Било је довољно да поднесе тужбу. Онај ко је тужен зато што је казао да је тужилац лопов, морао је то и да докаже пред судом.

Иако новчане казне нису биле велике и одлазиле су у државни буџет, осуђујућа пресуда представљала је сатисфакцију за онога ко је оклеветан, а кривац је улазио у казнену евиденцију као осуђивана особа. На основу кривичне пресуде, оштећени је могао да покрене парнични поступак за накнаду нематеријалне штете, због душевних болова које је трпео услед повреде части и угледа.

И сада се, додуше, може покренути парница, с тим што оштећени мора да доказује какву је штету претрпео. За кривично дело увреде, које није избрисано из нашег законика, може бити изречена новчана казна, а уколико је осуђени не плати, онда му се та санкција замењује казном затвора.

„Језик кости нема, али кости ломи”, стара је изрека на коју подсећа др Милан Шкулић, професор на Правном факултету Универзитета у Београду. Наводи да су се заговорници укидања клевете својевремено позивали на то да је она уклоњена управо у БиХ, Црној Гори и неким земљама попут Грузије, Молдавије, иако је у већини модерних европских држава остала као инкриминација која штити част и углед. Сада би Србија можда могла да следи и обрнути пример Републике Српске и врати клевету у Кривични законик.

– Слобода говора свакако треба да постоји, али се она не мора свести на то да се повређују туђа права и да људи трпе свакакве, па и најгоре, лажи које се износе о њима, а које непосредно шкоде њиховој части и угледу. Било је речи о томе да јавне личности морају да имају виши праг толеранције на клевету него обични грађани, зато што су више изложени интересовању јавног мњења. Трпљење лажи, међутим, има својих граница, јер је реч о неистинама које шкоде части и угледу не само онога на кога се односе, већ чланова његове породице, а нарочито је опасно што штету трпе и малолетне особе – каже др Шкулић.

Радња извршења кривичног дела клевете је изношење или проношење нечег неистинитог што може шкодити части или угледу особе на коју се односи.

– Част је човеку некада важнија од живота. Можда неко клевету сматра лаким кривичним делом, али она може имати веома тешке последице. Неко се због тога може разболети, имати нарушене породичне, пријатељске и пословне односе или изгубити посао. Клевета није никада лаки деликт за онога кога погађа, а гонила се по приватној тужби, не зато што је сама по себи, „лако кривично дело”, већ стога што она примарно погађа оклеветаног, а не шири круг људи. Потпуно је погрешна теза да постојање клевете као кривичног дела угрожава слободу медија – наводи др Милан Шкулић.

Слобода медија не подразумева и пласирање лажи, којима се повређују част и углед.

Лажну вест и деманти професор пореди са џаком перја који је отворен и перје просуто са крова високе зграде и – каснијим скупљањем тог перја и враћањем у џак. Када је лаж о некоме пуштена „у етар”, она се великом брзином шири и није могуће да се заустави једним демантијем.

Са друге стране, када се поднесе приватна тужба и донесе кривична пресуда, то је већ порука свим грађанима да се неистине не могу износити некажњено, а да онај ко је оштећен има право да тражи судску заштиту подношењем приватне тужбе. Ово кривично дело није било гоњено по службеној дужности, од стране јавног тужиоца, јер није погађало општи интерес већ онога ко је оклеветан и његово блиско и пословно окружење.

Када је реч о одштетама које се досуђују у парницама, оне у нашој земљи нису велике. Крећу се до сто-двеста хиљада динара, што отвара простор за све који то лако могу да плате – да настављају са клеветама, поготово ако од лажи и добро зарађују.

– Оштећени мора да има могућност да тужбом покрене и кривични и парнични поступак. Извршиоци би морали да буду оглашени кривим и кажњени. Ако би се последице клевете свеле само на накнаду штете у парници, то би била недовољна заштита части и угледа, јер би богати могли да клеветају без страха од кривичне санкције. Зато највећи део Европе то није прихватио. У већини савремених европских држава, као што су Немачка, Аустрија и Француска, клевета и увреда су кривична дела. У Немачкој је за клевету прописана поред новчане и казна затвора до две године, а за тежи случај је могуће санкционисање затвором до пет година – објашњава професор Шкулић.

Подсећа да је слобода говора загарантована Уставом, али да то није дозвола за клевету и увреду. Увреда је у нашем Кривичном законику задржана, али је она по својој природи другачија. Код увреде није тежиште на неистини онога што је за некога речено, већ на увредљивом садржају, који може бити и истина. Онда када клевета постоји као кривично дело, окривљени који докаже истинитост својих тврдњи, неће одговарати за клевету, али и тада може постојати увреда, ако је реч о увредљивом садржају. Да ли су неке речи или начин обраћања увредљиви – то је ствар оцене суда.

– Велика је заблуда да су то лака кривична дела. Част и углед су већини људи веома драгоцени. Ономе ко је тешко увређен или оклеветан, то може бити много горе него да је тешко телесно повређен. Није им битан новац који би добили као одштету у парници. Часном човеку је част веома битна вредност и она се мора заштитити и кривичним правом – напомиње професор Милан Шкулић.

Јавне личности подносе много јавних критика и сматра се чак да донекле морају трпети и увреде и клевете, пре свега када се на њих непосредно односе, али треба имати на уму да то погађа и све особе које су им блиске и да последице могу дугорочно трпети чланови њихове породице, а нарочито деца.

Поред тога, може се догодити, упозорава професор, да људи, онда када не постоји опција регуларне државне реакције на кривично дело као што је клевета, узимају правду у своје руке и тако сами „казне” онога ко је за њих или за члана њихове породице изнео тешку лаж. Тада се може десити да онај коме је прво клеветник „језиком поломио кости”, узврати на много реалнији начин. То наравно, каже професор, никако не треба да буде иманентно савременом друштву и држави која се одликује владавином права.