Данас се обележава Светски дан позоришта

Светски дан позоришта обележава се данас и тим поводом у позориштима ће се читати порука Самихе Ајуб, глумице из Египта. Њу је упутила „свим својим пријатељима, позоришним уметницима света” и у њој се, између осталог, каже да колико год порука била испуњена срећом, сваки део њеног тела дрхти под тежином онога због чега сви уметници у позоришту и ван њега пате, односно због огромног притиска и помешаних осећања поводом стања у којем се свет данас налази.

„Нестабилност је директан производ онога кроз шта наш свет пролази на плану конфликта, ратова и природних катастрофа које су имале разарајуће ефекте не само на наш материјални свет већ и на наш духовни свет и наш унутрашњи мир. Обраћам вам се данас са осећањем да је цео свет постао група изолованих острва, или као бродови који плове по хоризонту пуном магле, док сваки од њих диже једра и плови без навођења, не видевши ништа на хоризонту што би могло да га наводи, али, упркос томе, наставља да плови, надајући се да ће пронаћи сигурну луку у којој ће се моћи скрасити након дугог лутања усред заглушујућег мора. Ми никада нисмо били боље повезани но што смо данас, али, у исто време, никада нисмо били несложнији и удаљенији но што смо данас. Ту лежи драмски парадокс који нам намеће савремени свет”. Истичући да је у својој првобитној суштини позориште чисто људски чин који се заснива на истинској суштини људскости, а то је сам живот, она додаје: „То што радимо у свету позоришта као драматурзи, редитељи, глумци, сценографи, певачи, музичари, кореографи и техничка подршка, односно то што сви ми радимо без изузетка, чин је стварања живота који није постојао пре но што смо ми ступили на сцену. Тај живот заслужује да га води брижна рука, да га загрле груди пуне љубави, да га разуме топло срце, и да му здрав разум да разлоге због којих треба да настави напред и да преживи”. И на крају закључује: „Позивам вас да се ујединимо, сви ми, држећи се за руке, раме уз раме, и да викнемо из свег гласа, као што смо навикли на сценама својих позоришних кућа, да наше речи пробуде савест целог свега и да потраже изгубљену суштину човека унутар нас самих. Човека који је слободан, толерантан, љубазан, саосећајан, нежан и отворен”.