Danas se obeležava Svetski dan pozorišta

Svetski dan pozorišta obeležava se danas i tim povodom u pozorištima će se čitati poruka Samihe Ajub, glumice iz Egipta. Nju je uputila „svim svojim prijateljima, pozorišnim umetnicima sveta” i u njoj se, između ostalog, kaže da koliko god poruka bila ispunjena srećom, svaki deo njenog tela drhti pod težinom onoga zbog čega svi umetnici u pozorištu i van njega pate, odnosno zbog ogromnog pritiska i pomešanih osećanja povodom stanja u kojem se svet danas nalazi.

„Nestabilnost je direktan proizvod onoga kroz šta naš svet prolazi na planu konflikta, ratova i prirodnih katastrofa koje su imale razarajuće efekte ne samo na naš materijalni svet već i na naš duhovni svet i naš unutrašnji mir. Obraćam vam se danas sa osećanjem da je ceo svet postao grupa izolovanih ostrva, ili kao brodovi koji plove po horizontu punom magle, dok svaki od njih diže jedra i plovi bez navođenja, ne videvši ništa na horizontu što bi moglo da ga navodi, ali, uprkos tome, nastavlja da plovi, nadajući se da će pronaći sigurnu luku u kojoj će se moći skrasiti nakon dugog lutanja usred zaglušujućeg mora. Mi nikada nismo bili bolje povezani no što smo danas, ali, u isto vreme, nikada nismo bili nesložniji i udaljeniji no što smo danas. Tu leži dramski paradoks koji nam nameće savremeni svet”. Ističući da je u svojoj prvobitnoj suštini pozorište čisto ljudski čin koji se zasniva na istinskoj suštini ljudskosti, a to je sam život, ona dodaje: „To što radimo u svetu pozorišta kao dramaturzi, reditelji, glumci, scenografi, pevači, muzičari, koreografi i tehnička podrška, odnosno to što svi mi radimo bez izuzetka, čin je stvaranja života koji nije postojao pre no što smo mi stupili na scenu. Taj život zaslužuje da ga vodi brižna ruka, da ga zagrle grudi pune ljubavi, da ga razume toplo srce, i da mu zdrav razum da razloge zbog kojih treba da nastavi napred i da preživi”. I na kraju zaključuje: „Pozivam vas da se ujedinimo, svi mi, držeći se za ruke, rame uz rame, i da viknemo iz sveg glasa, kao što smo navikli na scenama svojih pozorišnih kuća, da naše reči probude savest celog svega i da potraže izgubljenu suštinu čoveka unutar nas samih. Čoveka koji je slobodan, tolerantan, ljubazan, saosećajan, nežan i otvoren”.