Знаменити манастир Троношa

Међу средњовековним манастирима Србије низом особености истиче се Троноша у западном делу наше земље, у подножју Троношке планине, поред Троношке реке, која припада сливу Јадра, недалеко од Лознице, Корените и Крупња. Троношка планина, као и оближње Гучево и Борања, добро су пошумљени. Долинама маловодних река одувек су водили значајни путеви, јер је овде било веома развијено рударство. На простору између речица Велике Троноше и Мале Троноше постојало је село Прњавор, које је припадало манастиру Троноши. Овде се најинтензивније живело за време владавине краља Драгутина и краљице Кателине. Драгутин – српски краљ од 1276. до 1282, сремски краљ од 1282. до 1316. године – син је краља Уроша Првог и краљице Јелене Анжујске, унук великог жупана Стефана Немање, брат краља Милутина. Био је веома побожан. Када се замонашио, добио је име Теоксит. Ктитор је неколико значајних сакралних објеката.

За изградњу Троноше значајна је и краљица Кателина из угарске породице Арпад, која је веома поштовала краља Драгутина. Троноша је лако приступачан манастир, асфалтним путем који се одваја од правца Лозница–Крупањ. Из ових места до манастира аутомобилом се стиже за 30 минута, уским путем с бројним кривинама. Путовање је пријатно, пејзаж сликовит, зеленило бујно, воћњаци плодни, сеоска дворишта лепо уређена и куће црвених кровова остављају пријатан утисак. Љубитељи природе, посебно планинари, у Троношу радо долазе пешице из правца Тршића. Благи успон, бујна шума, просечене стазе, неколико видиковаца и простран хоризонт, чине пешачење пријатним.

Црква манастира Троноше посвећена је Ваведењу Богородице. Једнобродна је грађевина која има облик слободног крста и високо кубе изнад централног дела, те подсећа на објекте рашке школе сакралног градитељства. Сазидана је од ломљеног и тесаног камена. Тамбур кубета украшен је слепим аркадама. Звоник, сазидан у стилу барока, који се диже изнад главног улаза, доминира висином и заједно са спољном припратом дозидан је 1834. године. Оквири прозора и врата су од сиво-жућкастог пешчара а спољни сокл изграђен је од црвеног пешчара. Оловни кров скинут је крајем 17. века. Обимни радови на обнови цркве изведени су 1964. и 1987. године, када је изграђен спомен-конак.

Црква је први пут живописана у 14. веку, а данашње фреске потичу из 1834. године. Истичу се крупни стојећи фрескопортрети Стефана Немање (Свети Симеон Мироточиви), Светог Георгија, Светог Саве и Симеона, Светог кнеза Лазара, Светог цара Константина и царице Јелене, Христа Спаситеља. На фрескама су представљени и свети Наум, папа Климент, Григорије Палама, Свети Јован Кукузељ... Иконостас је рађен у дуборезу. У манастирској ризници чувају се црквене књиге, од којих су неке донете из Русије. Има и оних које су ту настале, посебно између 1571. и 1581. године, и служиле су свештенству за свакодневне обреде у црквама.

Овде је настао Троношки родослов, важан књижевни спис који се односи на судбине српских владара током историје. Обилује исказима посвећених љубави, поштовању науке, значају хуманизма, слављењу учености и просвећености. Дело непознатог аутора преписао је 1791. године јеромонах Јосиф Троношац. Оригинал Троношког родослова налази се у Бечу, а неколико копија у нашој земљи. У манастиру Троноши, почев од 2014, једном годишње додељује се награда Песништво Троношког родослова за књижевно стваралаштво.

Седам векова постојања Троноше свечано је обележено 16. септембра 2017. године, литургију је служио Његова светост патријарх српски Иринеј. Том приликом канонизован је архимандрит, преподобни Стефан Јовановић, тј. Стефан Троношки, заслужан за опстанак и напредак Троноше, где је дошао 1891. године, јер у Аустроугарској и Турској није наилазио на разумевање. У Србији је вишеструко користио српском народу, сарађивао с виђеним људима, међу којима су се истицали Хаџи Милентије Стефановић, Алекса Ненадовић, Илија Бирчанин, Хаџи Рувим, митрополит Стратимировић, владика Јован Јовановић и други. Као учитељ допринео је читању, писању и сазнањима о српској прошлости, културној и политичкој историји српскога народа, као и о значају делатности Вука Стефановића Караџића.

Конаци манастира Троноше, као и црква, више пута су страдали. Дрвени конак је изгорео 1900. године. Имао је повећу просторију у којој је прва слова научио Вук Стефановић Караџић (1787–1864). На згаришту је 1906–1907. године саграђен нови конак, који је страдао у пожару 1941. Садашњи конак потиче из 1964. и освештан је на стогодишњицу смрти Вука Стефановића Караџића. У делу старог конака смештени су експонати о школовању оца наше писмености. Најобимнији радови на великом конаку потичу из 1975. године. Конак има неколико соба за монахе и госте, кухињу и трпезарију.

Наравно, данас можемо изградити већу цркву и пространији манастир од Троноше, али га значајем у времену и простору нећемо достићи.

Стеван М. Станковић,
професор