Као да деда гледа

„Етно-мода” ресторана, баштица и кућа добрано је захватила Србију.

Преко ноћи ничу етно-куће (ма шта то значило, јер је свако ту реч превео на свој начин и у складу са тим је претворио у дело) у којима многи искрени обожаваоци, или они који се просто поводе за модом, могу да уживају у амбијенту какав је некад био, и јелима која су се некада спремала. Има, међутим, и оних који се држе традиције само за своју душу. И за успомену.

Један од таквих је и Небојша Илић, селектор веслачке репрезентације Србије, Београђанин који се и данас живо и радо сећа свог детињства проведеног у селу Добрић, пардон Трлић код Уба, код свог деде по мајци Уроша Павловића, солунца и типичног представника ондашњег српског сељака... По сећању из својих најмлађих дана, али и уз рад сељана и „стручну” помоћ старих, реновирао је дедину кућу, старију од века, да би данас викендима уживао у њој и присећао се прошлости.

Све је као некад. Омалена кућа од набоја (некад су се куће зидале од блата и сламе, подупртим дрвеним гредама, с ниским плафонима и улазима - доказ да су људи некада били нижи од својих потомака), намештај који је правио још његов деда Урош, надалеко чувени столар, па магаза од старе храстовине, за чување ражи и јечма, и баба-Николијини ћилими и ткана постељина украшена хеклерајем, уредно уштиркана. На креденцу пегла на ћумур и дедина књижица пословања из 1928. године, на зидовима слике некадашњих власника, којих одавно нема... Данас ту једноставну и малу кућу окречену у бело красе дрвени плави прозори и врата.

(/slika2)Небојша нам с поносом показује наслеђену, па аутентично реновирану зграду: тако се и некада фарбала столарија, не случајно, јер та боја одбија муве, комарце и остале инсекте. Његова породица је овде преко 300 година, а Небојша није желео да „гаси” то огњиште за које га вежу прелепе успомене.

Око кућерка огромно имање.

- Педесетак ари - рећи ће нам домаћин, који је једва отргао мало слободног времена од припрема наше веслачке репрезентације, не би ли поделио уживање с нама у овој нетакнутој природи и ничим нарушеном миру.

- Некада су овде биле малине и винова лоза, сад преовлађује раж, јер су ми рекли да она „чисти” земљу и припрема је за нове саднице. Иначе, недавно сам узорак ове земље дао на анализу која је потврдила да на овој земљи успева ама баш све - прича се Илић, док му поглед лута час по оближњим пашњацима и брдима, час доле до потока Пралице.

Ту још поносно стоји и стара поточара. Сад нам је јасно зашто урбани човек жели да побегне из градске вреве. Да се надише свежег ваздуха и одмори очи зеленилом. Није ни чудо, човек се овде осећа као на планини.

- Ево, овде је била и фуруна, сад смо је само реновирали и поново је у функцији, верујте нам на реч, а неком другом приликом ћемо вам то и доказати једним јагњетом или прасетом - кроз шалу се у разговор убацује његова супруга Мара.

- Једино нема дедине занатске радње, која је била ту насред дворишта. У њој је правио бачве, креденце, столице, ма све што од дрвета замислите. Радњу је наследио његов син Живко, такође столар, који је убрзо умро од последица рањавања на Сремском фронту и то је разлог што радионице одавно нема, јер ниједна од три ћерке, по природи ствари и полу није могла да је сачува - наставља Небојша породичну историју.

И, да не буде забуне, село у којем смо били данас се зове Трлић, а то што смо поменули име Добрић је дуга прича. Историја каже да се тако звало до 1773. године, кад га је, како неки тврде, покосила куга, и онда је уместо Добрића настао Трлић: сатрло се село, осим три породице, а једна од тих срећнијих су Павловићи, чији потомак Небојша ни у овим временима није хтео да дозволи да се дедовина сатре.

(/slika3)- Драго ми је што једно старо огњиште није угашено, и што у аутентичном амбијенту можемо и убудуће да славимо Ђурђевдан - рећи ће скромно.

А у гостопримство и доброту овог села, које се ипак, није узалуд звало Добрићи, увериле су нас и њихове прве комшије, које нам нису дале да прођемо путем а да не свратимо. „Таман посла да се вратите у Београд без ручка!” И то каквог! Спремао га је, од супе, преко сарме и печења до колача, најстарији члан породице, деда, јер су тренутно без женске руке, али та чињеница није умањила топлу добродошлицу и кулинарско умеће.