Треба ли опасне псе законски третирати као оружје

Ни то што су опасни пси на Космају усмртили Владана Радосављевића, ни што су напали Тамару Новаковић у Бору, ни што су насрнули на деветогодишњу девојчицу у Јакову и на трогодишњака у Сивцу, а пре две године изуједали насмрт четворогодишњака у Сенти – није утицало на надлежне да смогну снаге и крену у решавање деценијског проблема. Иницијатива коју је група новинара покренула после Владанове смрти и тешког повређивања његове жене Олге – да се системски нешто промени када је реч о држању опасних паса упућена надлежнима – изгледа да је остала без одјека.

Питање је шта то још треба да се догоди и колико још деце и људи да страда да би се ова област уредила, очистила од „сиве зоне” и омогућила и власницима и њиховим љубимцима однос пун поштовања, бриге, али и међусобног познавања.

Адвокат Срђан Радовановић, који подржава иницијативу новинара да се ова област озбиљније уреди, сматра да је решење у томе да Министарство пољопривреде уско сарађује с Министарством унутрашњих послова.

„То значи да би власници који држе опасне псе морали да за то имају дозволу, као што је случај са оружјем. Контрола опасних паса сада спада под ингеренцију ветеринарских инспектора, али су они углавном ангажовани на контроли меса у кланицама и контроли вакцинације домаћих животиња. То јесте изузетно важан посао, због здравља свих нас, али се онда отвара простор који имамо сада, да су опасни пси без контроле. Сведоци смо да доге, аките, ротвајлери, стафорди и слични пси шетају градом и без повоца и без брњице. Када би се применили прописи као што је то код оружја, знало би се ко је власник и да ли испуњава све оно што је потребно када држи опасну животињу, знало би се и да ли је тај пас прошао потребну обуку и социјализацију и да ли је спреман за живот међу људима”, каже Радовановић за наш лист.

Сада је то поверено Кинолошком савезу Србије, али како додаје, то није најсрећније решење. Потребно је да ту област контролише Управа за ветерину у сарадњи са МУП-ом.

„Пас као што се видело у претходних неколико година, може бити опасан попут оружја. А код оружја се зна где се и како држи. Зна се да се на њега плаћа порез, зна се да га по закону не смеју поседовати особе са криминалном прошлошћу, нити носити малолетници. При томе, оружје неће никог убити ако то не учини власник, а пас напада својом вољом уколико је на то научен или ако власник није способан да га контролише”, истиче Радовановић.

Постоји, наравно, Правилник о начину држања паса који могу представљати опасност за околину, али његови ефекти се не виде у пракси. Наш саговорник подсећа да је овим правилником дефинисано да је опасан пас онај који је без очигледног повода напао човека или другог пса и нанео му телесне повреде или смрт, јединка која је узгајана за борбе паса или нађена у организованој борби са другим псом, јединка која је намењена за чување имовине или као телесни чувар, као и расе бул теријер, стафорд, теријер, амерички стафорд теријер, минибул теријер или мешанци тих раса.

„Прописана је и обавеза власника да заједно са псом прође обуку и проверу степена социјализације. Иста таква обука прописана је и за остале псе, осим малих паса, ако власник жели да га изводи без повоца и брњице”, каже он.

Напомиње да одредбе правилника остају у домену лепих жеља, јер набавка опасних паса остаје ван сваке контроле. То у пракси значи да се те животиње слободно могу узгајати, продавати, набављати па чак и обучити да нападну некога.

„Зато би за поседовање опасних паса била нужна много озбиљнија процедура него до сада. Нови пропис би морао и узгајање и набавку опасних паса условити прибављањем дозволе којој би претходила безбедоносна провера, коју полиција спроводи када је реч о промету и набавци оружја”, предлаже Радовановић.

За измену прописа и повећање степена безбедности није, тврди, потребна сложена скупштинска процедура јер је реч о подзаконском акту кога доноси министар. Министарство пољопривреде има законску обавезу да уреди ову област без обзира на то што је реч о безбедности грађана, а не добробити животиња.

„Уосталом, сарадња са Министарством унутрашњих послова била би корисна. За поседовање не само оружја већ и других опасних ствари као што су отровне, запаљиве или експлозивне материје потребна је дозвола, као и за њихову набавку и транспорт. Једино се опасни пси, представљени као кућни љубимци, могу неконтролисано набављати, пуштати по парковима, али и обучавати за напад на људе”, указује он.

А када се деси трагедија, каже, реакција државе је доста ефикасна. У последње време они чији пси нападну бивају и кажњени, али оно што недостаје јесте превентива. То је област коју што пре морамо уредити. Антрфиле

Стафорди из Бора у азилу чекају одлуку суда

Основно јавно тужилаштво у Бору поднело је 20. марта оптужни предлог против Катарине Дикановић и Марка Јовића, власнике два стафорда која су напали Тамару Новаковић и повредили је. Пси се, како нам је речено у ОЈТ Бор и даље налазе у азилу „Трећи октобар” у Бору, а суд ће одлучити да ли ће бити враћени власницима у овој фази поступка. Шта ће бити са стафордима знаће се када суд донесе одлуку о оптужном предлогу.

Пси који су напали Владана Радосављевића и његову жену Олгу – питбул, стафорд и мешанац, налазе се у прихватилишту у Борчи и још се не зна шта ће бити с њима. „Од доказних радњи чекамо још вештачење упоређивањем брисева паса и трагова са лица места. Након тога треба да буде донета јавнотужилачка одлука о овом предмету”, кажу у Основном јавном тужилаштву у Младеновцу.