Дама иза које је стајао само моћан глас

И данас је њено име симбол џеза и музике уопште. Имала је трагичан и буран живот пун порока. Живела је само 44 године. Јавност је обожавала и осуђивала. Њен заштитни знак била је гарденија у коси, а надимак Леди Деј. Све ово су асоцијације на легендарну џез певачицу Елеонору Фејген свима познатију по њеном уметничком имену – Били Холидеј. ТВ Инсајдер ће вечерас у 23.00 приказати једноипочасовни документарац „Били” из 2019. који је урадио британски редитељ, сценариста и продуцент Џејмс Ерскин.

Филм је прича о животу музичке диве кроз до сада невиђене интервјуе са људима који су је познавали – од Чарлса Мингуса и Џоа Џоунса до Тонија Бента и Силвије Симс. Разговоре је прошлог века забележила новинарка Линда Липнак Куел, која је дуго радила на књизи о животу Били Холидеј. Међутим, преминула је 1978. године и није је завршила. Ипак, иза ње је остало више од 200 сати снимљених разговора са особама блиским певачици које је редитељ Ерскин упаковао у документарац „Били” премијерно приказан на Телурид филмском фестивалу у септембру 2019. године. Занимљиво је да ће се Ерскин позабавити и Куелином опсесијом да напише књигу.

Поред тога, филм се дотиче и анализе контроверзне Били Холидеј, која је остала упамћена и као симбол различитости грчевито се борећи против расизма и сваког облика неправде у друштву. Остварење „Били” добило је признање за документарац године које додељује међународно Удружење џез новинара.

Ако би се сумирао живот музичке легенде рођене 1915, а преминуле 1959, онда би то изгледало овако – највећи вокал света, контроверзна личност, поносна црнкиња, експлоатисана уметница, зависница од дроге и, на крају, непријатељ државе.

Била је посебно препознатљива по специфичној боји гласа и таленту за импровизацију. Свакој песми давала је лични печат, а посебно интиман начин певања и данас се сматра револуционарним. „Ако ћу да певам као неко други, онда уопште нећу ни да певам”, говорила је Били Холидеј.

Остала је упамћена и као прва тамнопута жена која је наступала са белим оркестром. Она је због расистичких прописа неретко била приморавана да у клубове улази кроз споредна врата. Поред тога, било јој је забрањено да се вози лифтом хотела и да седи у бару са осталим гостима. Због константног шиканирања и непоштовања на које је наилазила, одлучила је да започне соло каријеру.

Снимила је култну песму „Странге Фруит” („Чудно воће”) која се бави темом линчовања црнаца на југу. Ова песма била је забрањена на радију, али је та цензура допринела њеној продаји, па је постала један од највећих хитова. Упркос препрекама, имала је плодоносну каријеру са дванаест снимљених студијских албума, који су јој, између осталог, донели и награду „Греми” за животно дело.

Песме које је певала често су осликавале њене љубавне везе које су биле обележене сетом и насиљем. Године 1941. удала се за тромбонисту Џимија Монроа. Тај брак је кобни почетак њене деструкције. Џими је „упознао” са хероином и од тада креће њена сурова борба са зависношћу. После развода од Монроа, упловила је у везу, а убрзо и у брак са трубачем Џоом Гајом, током ког је наставила да се дрогира заједно са новим мужем. После Монроа и Гаја, дошао је Луис Мекеј, мафијаш и дилер наркотика.

Последњи наступ имала је 25. маја 1959. године у Њујорку после којег је изгубила глас. Убрзо је смештена у болницу због великих проблема са јетром и срцем. Била је толика зависница да постоји прича да су полицајци морали да јој одузимају дрогу из руку док је била на самртној постељи. Умрла је 17. јула 1959. од цирозе јетре. У тренутку смрти, Били је на рачуну имала 750 долара и 70 центи. Све друго потрошено је на пиће и дрогу.