Dama iza koje je stajao samo moćan glas

I danas je njeno ime simbol džeza i muzike uopšte. Imala je tragičan i buran život pun poroka. Živela je samo 44 godine. Javnost je obožavala i osuđivala. Njen zaštitni znak bila je gardenija u kosi, a nadimak Ledi Dej. Sve ovo su asocijacije na legendarnu džez pevačicu Eleonoru Fejgen svima poznatiju po njenom umetničkom imenu – Bili Holidej. TV Insajder će večeras u 23.00 prikazati jednoipočasovni dokumentarac „Bili” iz 2019. koji je uradio britanski reditelj, scenarista i producent Džejms Erskin.

Film je priča o životu muzičke dive kroz do sada neviđene intervjue sa ljudima koji su je poznavali – od Čarlsa Mingusa i Džoa Džounsa do Tonija Benta i Silvije Sims. Razgovore je prošlog veka zabeležila novinarka Linda Lipnak Kuel, koja je dugo radila na knjizi o životu Bili Holidej. Međutim, preminula je 1978. godine i nije je završila. Ipak, iza nje je ostalo više od 200 sati snimljenih razgovora sa osobama bliskim pevačici koje je reditelj Erskin upakovao u dokumentarac „Bili” premijerno prikazan na Telurid filmskom festivalu u septembru 2019. godine. Zanimljivo je da će se Erskin pozabaviti i Kuelinom opsesijom da napiše knjigu.

Pored toga, film se dotiče i analize kontroverzne Bili Holidej, koja je ostala upamćena i kao simbol različitosti grčevito se boreći protiv rasizma i svakog oblika nepravde u društvu. Ostvarenje „Bili” dobilo je priznanje za dokumentarac godine koje dodeljuje međunarodno Udruženje džez novinara.

Ako bi se sumirao život muzičke legende rođene 1915, a preminule 1959, onda bi to izgledalo ovako – najveći vokal sveta, kontroverzna ličnost, ponosna crnkinja, eksploatisana umetnica, zavisnica od droge i, na kraju, neprijatelj države.

Bila je posebno prepoznatljiva po specifičnoj boji glasa i talentu za improvizaciju. Svakoj pesmi davala je lični pečat, a posebno intiman način pevanja i danas se smatra revolucionarnim. „Ako ću da pevam kao neko drugi, onda uopšte neću ni da pevam”, govorila je Bili Holidej.

Ostala je upamćena i kao prva tamnoputa žena koja je nastupala sa belim orkestrom. Ona je zbog rasističkih propisa neretko bila primoravana da u klubove ulazi kroz sporedna vrata. Pored toga, bilo joj je zabranjeno da se vozi liftom hotela i da sedi u baru sa ostalim gostima. Zbog konstantnog šikaniranja i nepoštovanja na koje je nailazila, odlučila je da započne solo karijeru.

Snimila je kultnu pesmu „Strange Fruit” („Čudno voće”) koja se bavi temom linčovanja crnaca na jugu. Ova pesma bila je zabranjena na radiju, ali je ta cenzura doprinela njenoj prodaji, pa je postala jedan od najvećih hitova. Uprkos preprekama, imala je plodonosnu karijeru sa dvanaest snimljenih studijskih albuma, koji su joj, između ostalog, doneli i nagradu „Gremi” za životno delo.

Pesme koje je pevala često su oslikavale njene ljubavne veze koje su bile obeležene setom i nasiljem. Godine 1941. udala se za trombonistu Džimija Monroa. Taj brak je kobni početak njene destrukcije. Džimi je „upoznao” sa heroinom i od tada kreće njena surova borba sa zavisnošću. Posle razvoda od Monroa, uplovila je u vezu, a ubrzo i u brak sa trubačem Džoom Gajom, tokom kog je nastavila da se drogira zajedno sa novim mužem. Posle Monroa i Gaja, došao je Luis Mekej, mafijaš i diler narkotika.

Poslednji nastup imala je 25. maja 1959. godine u Njujorku posle kojeg je izgubila glas. Ubrzo je smeštena u bolnicu zbog velikih problema sa jetrom i srcem. Bila je tolika zavisnica da postoji priča da su policajci morali da joj oduzimaju drogu iz ruku dok je bila na samrtnoj postelji. Umrla je 17. jula 1959. od ciroze jetre. U trenutku smrti, Bili je na računu imala 750 dolara i 70 centi. Sve drugo potrošeno je na piće i drogu.